У оној Рашковој, ђе се окупљасмо,
за карираним столњаком, више те нема…
Додуше, нема ни кафане, ни старог кина…
Oног премудрог ћутања уз чашицу…
Као, ни последњег никшићког боема…
„Све су то свјетови, лафе“…дугачак пепео с цигарe се руни…
„Моји, твоји али Свјетови лафе…
И не дај да те то буни“

Видим га, кaо да је сад…
Замишљен, у облачку дима…
Газећи…корзоом,
као по, Кремаљском Црвеном Тргу…
Да корача…
Плови… Никшићки, Боемик, Сликар и Пјесник
На глави му сјди сјеверњача…

Вјечност, ће те…
Та шарена курва, што ријетке воли
Са очуђеним сликама твојим,
усвојити…
Видим те…као кроз маглена стaкла…тад,
у загрљају њеном, испуњаваш свој град…

Ти…
Улицом својом,
на главни корзо силазиш…
Cјениш се пред бронзаном фигуром ШЕТАЧА
Па се чуду не можеш ишчудити…
Гле, чак и натпис у дну угланцан има…
„ШЕТАЧ“
„Умјетник и боем,
Војичић Жарко“
Звони…
Мједеним словима…

Прометејима Нових идеја

 

Слављени били стихови ваши,

песнички Прометеји Нових идеја!

Пузите ко змије, сишете ко ваши,

На уштрб културе- до славних алеја.

 

Слављена била осушла рука,

млитава мишица што пером сриче,

деобом светла, таме и мука,

безвредне песме, ругобне приче.

 

Балавих слина над речју, над палим,

оргија у блуду оркестар исти.

Има ли смисла? Кога да жалим?

Увели су давно сви наши лист`и.

 

Остало стабло, корен да збраја,

Шантића, Дучића, Бојића, Диса…

Бесмртне песнике исказног сјаја,

бацили Нови испод кулиса.

 

Бацили полет, на телесност свели,

љубав и водиље људскости, славе,

преко вреднијих у врх се попели,

изливајућ таму из пусте главе.

 

И важу,  и мере, и секу, и деле,

и мешају прсте у работе сваке,

калеме младице на патрљке увеле,

здраво ткиво кљују ко свраке.

 

Култура је свратиште, мој друже јадни,

у коло вражије тешко се хвата,

стиховна реч што пишу гладни,

удавили омчама својих кравата.

 

Смислили Нове стилове своје,

којим ће златили Царево рухо,

навукли на се партиске кроје,

све песме зборећи у глуво ухо.

 

Угланом у своје, сујете пуни,

нарцисни, млаки, болни од горди,

вуци и звери у овчијој вуни,

вође испразних, безличних хорди.

 

Песма је мртва, мој драги друже,

свуд влада нагост, у глупост се расточи,

уздама чврстим памет се држи,

да не диже гласа, да заклапа очи.

 

Мутави урлају,задњи су први,

на огњеној ломачи спалили књиге,

Отаџбину брисали из наше крви,

просвећени, модерни- човечије љиге.

 

Слављени били сви стихови ваши,

песнички Прометеји Нових идеја!

Пузите ко змије, сишете ко ваши,

на уштрб културе- до славних алеја!

 

 

 

 

 

 

 

 

Noćas
Bila sam sitna martovska kiša
I svu noć rominjala nad tvojim gradom
Iz dubina neba i sebe
Kao misao o tebi
U svakoj sićušnoj kapi
Klizila sam po zatvorenim prozorima
Niz staklene oči tvoga stana

Сан

 

Снове ми походиш млада, сва у пупу,

и руке рашириш ко мирисне лати,

будећ страсти моје и срце у лупу,

које жељно жели ко некоћ да пати.

 

И све што се збило, сагори у часу,

ко да будност никад, неће опет доћи,

тад зачујем име, моје, у твом гласу,

и у робље свести, ја спремам се поћи.

 

Крајолик се мења, свуда зиме мукле,

леденице дуге на дрвећу плоде,

а мени се чини, све сузе пресухле,

као сукрв ране, леде лице воде.

 

Борим се за дашке, ваздух хладан стеже

плућа, срце будно, што одустат не да,

а тело ми немоћно, тражи равнотеже,

у мећави бесмисла макар зрно реда.

 

И пред очи пуца, на хиљаде слика,

све прашина пала, проживљено бује

под ногама твојим, под светлошћу лика

ја сам лака сена, у срцу олује.

 

А чежљивост сипа слапље непијено,

незасите виде замрачише мрази,

сва се грчи душа, моје тело снено

у стварности јаве из санка излази.

 

Већ гледам кроз прозор, свукуд лето влада,

запаре спарине, влати  јутра целе,

а ја оста жељан неког сновног хлада,

снега, зеби, ветра, и  празнине беле.

 

КАД ПРЕСТАНЕМ ДА ВОЛИМ

 

Кад престанем да волим, то ће бити због траве

која у далеким успоменама вене,

због мртвила воде

у чијем ће одразу звезде престати да се мресте,

због имена љубави,

чија ће слова постати само знакови на изгужваном папиру,

због суза

које неће тећи.

Кад престанем да волим нестаће мириси липа,

увенуће дрвореди.

Кораци на тротоару под прозором постаће само сенке

безимених лица,

и њихови гласови

постаће неразумљиви стихови скитница.

Кад престанем да волим

лећи ћу у неразмештен кревет

у ноћи чистој као црквена водица,

и моја ће душа постати затворена шкољка

у којој је остао заборављен бисер љубави.

Кад престанем да волим

на мом ће узглављу нићи трава

и лептир ће заспати на увелом маслачку

а ја ћу бити мртав и нестао

јер сам да волим заувек престао.

 

Dobio sam pismo iz Čikaga
s’ druge strane prevelike bare,
mastilo je suzom razređeno,
koga bole uspomene stare.

Ko to tamo i zbog čega pati,
ko to sanja kući da se vrati.
Zašto pismo potpisao nije,
zar se ime od drugara krije.

Poznao sam po stilu pisanja,
ko to svoj kraj u tuđini sanja.
Kome suza sa lica je pala,
i mastilo tako razmazala.

I ja druže u tuđini patim
želim svome domu da se vratim.
Da obiđem stare staze naše
gde sva lepa sećanja nastaše.

Gde maštasmo i sanjasmo snove,
da vidimo neke zemlje nove.
Da daleko jednom odjedrimo,
i da tamo u njima živimo.

Želje nam se eto ispuniše
takvih želja mi nemamo više.
Sad nam suza s’ mastilom se meša,
možda nam je želja bila greška.

Milovan Petrović

СВЕ ЈЕ ТО ЗБОГ ЉУБАВИ И ВИНА

 

 

Ноћас се  сећање у мисли просипа

К`о из ко зна које чаше опор гутљај вина

Ноћас ми љубав, крчмарева прелепа кћи

Месечева невеста

И у песми лијепа Емина

 

Ноћас се ево поноћи предајем

У   стакло разбијене чаше нестаје  моја суштина

А љубав лик свој  оставља

У свакој капи  испијеног вина

 

Ноћас поноћи љубав је име

И суза горка незван је гост

У глави бучна је самоће тишина

Јер љубави ноћас ни вино није мост

 

Ноћас ме пије вино

на његово тонем дно

и у кошмару љубави равно је и фино

к`о широко поље кошено

 

 

Ноћас  је срце љубави препуно

А љубав на небу је звездана прашина

И дође ми да месец загрлим

К`о песник  брезе у стиховима Јесењина

 

Ноћас ми песма стихове не зна

о њих се спотиче и болно пада

ноћас је моја душа чаша испијеног вина

за љубав давну спремна да страда.

 

Слом

 

Сломљена су свака надања у боље,

на срчане бите притиснуле силе,

залегле суштине на духовно стоље,

и животне стазе магле обавиле.

 

Нестали су гласи, пољубци замукли,

под плаштима лажи уздижемо себе,

згажено је цвеће, ножи се исукли,

у болесном бесу душа празна зебе.

 

Исекли смо шуме, затровали врела,

опили смо главе паролом и новцем,

напунили граде, опустели села,

господара свога називашмо оцем.

 

Проклешмо мајке, а хвалишмо дроље,

усађујућ у се разврате и блуди,

место гране лисне, ми смо суво коље,

и онај што тужи, и онај што суди.

 

Себи дашмо права, равна само Богу,

зидајући нове Вавилонске куле,

учећи децу своју, још од малих ногу,

да играју на писке ђаволове фруле.

 

Залегле суштине…, повратка нам нема,

престоље смо давно дали проданима,

чекајућ на крај, главом испод шлема,

на последњи јуриш, за славу режима.

 

Све животне стазе магле обавиле,

само смрти ничу дуж линије фронта,

бодљикавом жицом стегнуте су жиле-

исчезло је Сунце с нашег хоризонта.

 

Kao lajtmotiv Ravelovog Bolera
U intervalima largo-vivače
Provlači se i povlači zabranjena misao
Kao trak magle kroz ključaonicu
Iz svesti jave u u podsvest sna
Tren pred fazu REM
Jedva uhvatljiva
Kao tonovi sa ivice čujnosti
Nepitana
Daje odgovore na pitanja koja se ne postavljaju
Opasnija od smrti po smrtnike
Da san ne iskrivi slike u neprepoznatljive
I buđenje ih izbriše kao nepodnošljive
O veličanstvenoj i strašnoj volji (ne)milosrdnog Boga
I konačnosti života i ljubavi
I beskonačnosti smrti i tuge za izgubljenim

I samo stih se provuče iz sna u dan
Kroz vrata onostranog zatvorena za sve
Osim za ljubavlju žigosane pesnike
Uklete da traju kao san o sebi
U intervalima živeti i izmišljati život
Od pesme do pesme
Između žudnje za životom i ljubavlju (i njenim bolom)
I čežnje za smrću
Koja će taj bol obesmrtiti

&
Sanjah te noćas ponovo
I ponovo me bolelo sve što te je prošlo
Ili je san sanjao mene
Svejedno
Između vere i u sumnje u sanjano (kao u Boga)
Pesma je o Boleru
I bol je
Kao da si mi ljubav
I kao da ti nisam