Туђина И лети кад пада, хладна је киша, Бљутав је хлеб овде зарађен, Чудни ме кипови гледе са ниша, Погледом њиховим посве сам загађен. И кад су дани, све тмурно и сиво, Нигде човека од срца што пева, Све некако тихо, запело, дремљиво, Будно, а опет, као да снева. И сваки осмех … Настави са читањем “Туђина – Зоран Танкосић”
Туђина
И лети кад пада, хладна је киша,
Бљутав је хлеб овде зарађен,
Чудни ме кипови гледе са ниша,
Погледом њиховим посве сам загађен.
И кад су дани, све тмурно и сиво,
Нигде човека од срца што пева,
Све некако тихо, запело, дремљиво,
Будно, а опет, као да снева.
И сваки осмех ко преболан грч,
Који се не може са лица скинути.
Од самог злата искован врч,
Из којега пијеш, а не мо`ш се напити.
Овде се грца од привидне среће,
За њу се трампи тело и душа,
Вуци навукли коже јареће,
Новцем и лажју човек се куша.
…И пада, о , како пада, у разврат,
Ко што се пада у наручје мати,
Ко загрљај драгог кад падне за врат.
Овде се са самим собом брати…
И нема присности. Ни жене, ни човека,
Ни речи оснажљиве, искрене блискости,
Живот се не живи, живот се чека,
Кад попусти тело и иструле кости.
Деца расту без румена образа,
Срамота је одавно прогнана , као
Сметња напредка, носиоц пораза,
Мочвара слободе , најгори пакао.
И вреде некакве чудновате вреди,
Све пресјајно, стерилно, исто,
Нема задовољства, муке ни једи,
Загађена суштина а друштво чисто.
И лепљиво и мамно, ко мрежа
У коју се уплели ројеви мува,
У безглавом зују моралног метежа,
Плен пауку поредак чува.
Ох, где бијах, а где сам сада?!
Ни не памтим више живот земљака,
Од чобана постадох овца из стада,
Продадох себе за пар сребрњака…
