Негде је вероватно и успео. Негде се заглавио, негде се можда још колеба у поветарцу који се поиграва са шкрипом зарђалих шарки и лелујањем шарених, опараних завеса које истичу кроз њих и пружају се попут преселог извора. Жена са виклерима под ројем уличних светиљки истреса столњак уз прасак; вероватно је из њега испала пепељара коју није приметила на време и разбила се у парампарчад. Грбава сенка пуши на зиду.
Точкови ретких аутомобила са магистрале превозе по плафонима.
А тамо негде, у тој љуштури неотпора, сигурно седи нека мала девојчица на ноши, румена, са ужареним одраслим погледом и по први пут у свом маленом животу препознаје симптоме немоћи. Плаши се а нико јој не верује да има чега да се плаши.
Можда јој се једино осмехује патуљак или кловн којем се смеши док јој се даје последњи дар пред одрастање.
Живот, клупко. Пандорина кутија. Закон метафизике који ће једном морати да разуме ако изабере тежи пут. Километри лавиринта које ће морати сама да распетља а већ мора да зна како. Кад престане да се смеши, километри ће почети да јуре. Време да истиче. Почеће и њен рели.
Неодговорно је дати нешто тако одговорно као што је живот у руке једном детету. Осим у случају да живот уопште није одговорна ствар. Или да је макар само толико одговоран колико се то и од једног на пример, четворогодишњег детета може очекивати.
Занимљиво је оно што деца упамте. Оно што им остане у ванчулном, нестварном времену. Што могу да изнесу само на астралном путу. А још занимљивије је можда оно што се заборавља. Заборављамо оно што желимо јер нећемо и није нам на част да будемо више део тога.
Али лавиринт… живот… алеје, сокаци и сумраци изнад пробуражених тунела тешким временом, сечивом које без милости и контроле додаје, враћа и одузима раскршћа и сећања, открива стрми пад успона, успиње сумњиву тајну пада као освајач свега што стаје под капом небеском. И траје док те не окрене наглавачке.
Чује се реска звоњава у глувој ноћи. Иза другог ћошка несиметричног простора пристижу гадне, сочне, кочијашке псовке.
Онда кашаљ, тежак и рапав као шмиргла која гули зарђалу каду. А одједном, сасвим неочекивано песма партизанових навијача. Звук полицијске сирене лети унаоколо.
Укопана сам на брисаном простору. Чистини, иза трафо станице на којој је некад почивала кућа у којој сам живела.
Ко би рекао да одатле може да се чује толико тога у једној глувој ноћи. Док сам живела ту, чинило ми се да никад ништа не чујем. Да сам увек ван времена и збивања. Одрастала сам у глувоћи и чекању да се нешто деси. А сад, ове ноћи, чини ми се да нигде више, нема живота. Као да је неко у међувремену шапутао у ту земљу. Можда неко из куће које више нема.
…….
Зато се пред још један одлазак укопавам, питам се куда је нестало препатетично иживљавање мога детињства? Црпим тајну. Шаље ми сигнале, бајам мислима по прошлости. Помислим да сигурно постоји бар још једно место на којем протичем. И ја ћу себе сигурно још негде срести. Морам се срести. Макар где. Зато стојим пред овим браником свега што сам била, на тој раскрсници где се нечастиви немири утркују који ће пре и где наћи неко ново упориште, јер ту су још увек, али само могу да јуре један другог.
……..
У шкрипцу, у раскораку, између сећања и надања пребирам по свему што само одавде могу дотаћи мислима.
-Госпођице, је ли све у реду?- таксиста је истурио главу кроз прозор.
-Јесте хвала…. сачекајте још само неки секунд.- једини живи створ поред мене постаје сведок сарадник моје бежаније а да то не зна. Сведок умирања на затвореној капији, у затрпаном бунару. Има ли и он неко своје проклетство? Ушла сам поново у такси:
-Извините што сте чекали.-
-Не мари…. само сам помислио да вам није добро.-
-Добро ми је, морала сам мало да удахнем ваздуха….. како је мајсторе на таксију? Има ли посла?-
-Ово? Ово ти је ћеро проклетство… – нисам га више слушала.“ (malo proze)
Да. И он има своје. Svetlana Polak
Прикажи још