Аутор: Zoran Tankosić

Туђина

 

И лети кад пада, хладна је киша,

Бљутав је хлеб овде зарађен,

Чудни ме кипови гледе са ниша,

Погледом њиховим посве сам загађен.

 

И кад су дани, све тмурно и сиво,

Нигде човека од срца што пева,

Све некако тихо, запело, дремљиво,

Будно, а опет, као да снева.

 

И сваки осмех ко преболан  грч,

Који се не може са лица скинути.

Од самог злата искован врч,

Из којега пијеш, а не мо`ш се напити.

 

Овде се грца од привидне среће,

За њу се трампи тело и душа,

Вуци навукли коже јареће,

Новцем и лажју човек се куша.

 

…И пада, о , како пада, у разврат,

Ко што се пада у наручје мати,

Ко  загрљај драгог кад падне за врат.

Овде се са самим собом брати…

 

И нема присности. Ни жене, ни човека,

Ни речи оснажљиве, искрене блискости,

Живот се не живи, живот се чека,

Кад попусти тело и иструле кости.

 

Деца расту без румена образа,

Срамота је одавно прогнана , као

Сметња напредка, носиоц пораза,

Мочвара слободе , најгори пакао.

 

И вреде некакве чудновате вреди,

Све пресјајно, стерилно, исто,

Нема задовољства, муке ни једи,

Загађена суштина а друштво чисто.

 

И лепљиво и мамно, ко мрежа

У коју се уплели ројеви мува,

У безглавом зују моралног метежа,

Плен пауку поредак чува.

 

Ох, где бијах, а где сам сада?!

Ни не памтим више живот земљака,

Од чобана постадох овца из стада,

Продадох себе за пар сребрњака…

 

 

 

 

Прометејима Нових идеја

 

Слављени били стихови ваши,

песнички Прометеји Нових идеја!

Пузите ко змије, сишете ко ваши,

На уштрб културе- до славних алеја.

 

Слављена била осушла рука,

млитава мишица што пером сриче,

деобом светла, таме и мука,

безвредне песме, ругобне приче.

 

Балавих слина над речју, над палим,

оргија у блуду оркестар исти.

Има ли смисла? Кога да жалим?

Увели су давно сви наши лист`и.

 

Остало стабло, корен да збраја,

Шантића, Дучића, Бојића, Диса…

Бесмртне песнике исказног сјаја,

бацили Нови испод кулиса.

 

Бацили полет, на телесност свели,

љубав и водиље људскости, славе,

преко вреднијих у врх се попели,

изливајућ таму из пусте главе.

 

И важу,  и мере, и секу, и деле,

и мешају прсте у работе сваке,

калеме младице на патрљке увеле,

здраво ткиво кљују ко свраке.

 

Култура је свратиште, мој друже јадни,

у коло вражије тешко се хвата,

стиховна реч што пишу гладни,

удавили омчама својих кравата.

 

Смислили Нове стилове своје,

којим ће златили Царево рухо,

навукли на се партиске кроје,

све песме зборећи у глуво ухо.

 

Угланом у своје, сујете пуни,

нарцисни, млаки, болни од горди,

вуци и звери у овчијој вуни,

вође испразних, безличних хорди.

 

Песма је мртва, мој драги друже,

свуд влада нагост, у глупост се расточи,

уздама чврстим памет се држи,

да не диже гласа, да заклапа очи.

 

Мутави урлају,задњи су први,

на огњеној ломачи спалили књиге,

Отаџбину брисали из наше крви,

просвећени, модерни- човечије љиге.

 

Слављени били сви стихови ваши,

песнички Прометеји Нових идеја!

Пузите ко змије, сишете ко ваши,

на уштрб културе- до славних алеја!

 

 

 

 

 

 

 

 

Сан

 

Снове ми походиш млада, сва у пупу,

и руке рашириш ко мирисне лати,

будећ страсти моје и срце у лупу,

које жељно жели ко некоћ да пати.

 

И све што се збило, сагори у часу,

ко да будност никад, неће опет доћи,

тад зачујем име, моје, у твом гласу,

и у робље свести, ја спремам се поћи.

 

Крајолик се мења, свуда зиме мукле,

леденице дуге на дрвећу плоде,

а мени се чини, све сузе пресухле,

као сукрв ране, леде лице воде.

 

Борим се за дашке, ваздух хладан стеже

плућа, срце будно, што одустат не да,

а тело ми немоћно, тражи равнотеже,

у мећави бесмисла макар зрно реда.

 

И пред очи пуца, на хиљаде слика,

све прашина пала, проживљено бује

под ногама твојим, под светлошћу лика

ја сам лака сена, у срцу олује.

 

А чежљивост сипа слапље непијено,

незасите виде замрачише мрази,

сва се грчи душа, моје тело снено

у стварности јаве из санка излази.

 

Већ гледам кроз прозор, свукуд лето влада,

запаре спарине, влати  јутра целе,

а ја оста жељан неког сновног хлада,

снега, зеби, ветра, и  празнине беле.

Слом

 

Сломљена су свака надања у боље,

на срчане бите притиснуле силе,

залегле суштине на духовно стоље,

и животне стазе магле обавиле.

 

Нестали су гласи, пољубци замукли,

под плаштима лажи уздижемо себе,

згажено је цвеће, ножи се исукли,

у болесном бесу душа празна зебе.

 

Исекли смо шуме, затровали врела,

опили смо главе паролом и новцем,

напунили граде, опустели села,

господара свога називашмо оцем.

 

Проклешмо мајке, а хвалишмо дроље,

усађујућ у се разврате и блуди,

место гране лисне, ми смо суво коље,

и онај што тужи, и онај што суди.

 

Себи дашмо права, равна само Богу,

зидајући нове Вавилонске куле,

учећи децу своју, још од малих ногу,

да играју на писке ђаволове фруле.

 

Залегле суштине…, повратка нам нема,

престоље смо давно дали проданима,

чекајућ на крај, главом испод шлема,

на последњи јуриш, за славу режима.

 

Све животне стазе магле обавиле,

само смрти ничу дуж линије фронта,

бодљикавом жицом стегнуте су жиле-

исчезло је Сунце с нашег хоризонта.

Јутро доноси крај

 

Зашто ли се сунце сваког дана пење,

и израња негде из рубова града,

прекидајућ` игру и страствено бдење,

раставља и тишти жарна срца млада?

 

Питам се док слушам ужурбане сате,

како њечу гласну крвоточну струју,

уздају и кроте разуздане ате,

и ритмиком својом тежак оков кују.

 

Ах, премила моја, првим зрачком светла,

наша песма више зачути се неће.

Жари сад већ туле и кликтај је петла,

свршетак и конац наше луде среће.

 

Ех, да имам макар, зрно неке моћи,

да продужим ноћ бесконачно дуго,

и окончам јаде што ће скоро доћи,

ех, да ми је моћи, не бих хтео друго!

 

Ал` ето не могу, није мени дано,

да будем господар времена и доби,

све је моје слабо, крхко, надјачано,

патљиво и болно, предато тегоби.

 

Све је тако залуд, а мисли још жуде,

а тела још дрхћу, а ватре још горе!

Све је тако залуд…, хладне зоре руде,

узалуд се драга наша срца боре.

 

Растанак је дошао на сунчеву зраку,

сад се виде јасно два супротна пута,

љубав што се роди остаје у мраку,

да вечно тумара, да беспућем лута.

 

 

 

 

Неверство

 

Чујем, у ноћи, уздах што пада,

право из твојих једрих груди,

хиљаде мисли, боли и јада,

насукана сећања на поноћне спруди.

 

Гориш у тузи и пожуди,

не знајућ` шта је прече,

у срцу чедност, на кожи блуди,

осмех што искри, суза што пече.

 

Страст те слама, спушта и диже,

у вртлоге лудила, поноре савести,

само још корак, никада ближе,

оков смирује, слобода жести.

 

Милује ухо тај умили шапат,

предат` се њему и хоћеш и нећеш,

суза из ока не престаје капат`,

нову себе ненад`но срећеш.

 

Затим, тихне уздах, ко да и не би,

битка у теби нагло се сврши,

страст, љубав, ко копље преби,

капија твоје куле се сруши.

 

Невера обузе усне и тело,

узвишен чин преваре поста,

певајућ` љубави задње опело,

славећи новог, незваног госта.

Последња ноћ

 

Остарела ноћ са позорја бежи,

завесе се дижу, прве ране зраке,

падају по нама, ко да светлост снежи,

на часовник живи, на сказаљне краке.

 

Време ради против двоје

људи,  што су бдили у улози ватри.

Расипали уздахе, у ритам , у зноје,

под окриљем таме, усред њених шатри.

 

А сада су странци, испијене сене,

што ћутке, у прозору, слуте краје једне

неизбежне судбине, која тихо крене

у срцима празним, да потпуно бледне.

 

Неће више никад бити таквих часа,

заувек је ноћ остала на гробу,

у погледу ока, у храпњу гласа,

у сурово свитање, што обузе собу.

 

Никад више…, у плету од тела,

у слављењу тупе, ослепљене мами,

у распуклој ноћи, у дизању дела,

љубави и чежње што бује у тами.

 

Расколник је светло, путеви се виде,

хладноћа нагло ровари кроз среће,

открива јасно, све скривене стиде,

сумрак више никад дочекати неће…

 

Нестанак

 

Остала је негда да у нама тиња

реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,

на ноћноме своду, испод растиња

облака и магле, што живи у нама.

 

Чекајући зору, ока уплакана,

са радошћу болном нестанка и мрења,

спознајом да губи, пред налетом дана,

сваки напор борбе и животна хтења.

 

И та реч што беше наш занос и одраз,

још увек у чами, међ наслагом дише,

спутана са оним што донесе пораз,

неких снова сласних, којих нема више.

 

Са сновима тима, нестали смо сами,

у вечитој зими, што пролећа неће,

предани до краја судбини и драми,

у жаљењу губитка, у тражењу среће.

 

Наше доба

 

Излиле се засићене септичке јаме,

од гноја у ушима, не чујемо више,

свеколике курве прозвашмо за даме,

пуштајући ваши да нам крвца сише.

 

Пресушиле реке, засмрдели муљи,

загасла се сва сунашца жарна,

на положаје сели, све од трула- труљи,

озаконише, пробисвети, своја дела кварна.

 

Разлегле се змије, утрнуле буне,

свако граби себи, не хајућ` за брата,

празни нам стомаци,а очи препуне,

лажни` обећања и живога блата.

 

Уздигла се тмина, па нас живе гута,

песме,гусле старе, спалишмо у пећи,

нигде светла јасна, да покаже пута,

грцамо у разврату и душевној смећи.

 

Изметари друштва, узори нам врли,

кунемо се лажно, пред светим олтаром,

пуштамо се прељубама, страст венама хрли,

свему дашмо цену, у глађу за паром.

 

Потукао град све њиве људске,

балимо к`о звери над лешинама ближњи,

испилило проклетство из вековне љуске,

успиње се нечовечни, овај накокот нижњи.

 

Завладаше меки, увлакачки роди,

пуче кичма, стубац, поноса и чојства,

наша лађа више никуда не броди,

угушени злима личног задовољства.