Сан
Снове ми походиш млада, сва у пупу,
и руке рашириш ко мирисне лати,
будећ страсти моје и срце у лупу,
које жељно жели ко некоћ да пати.
И све што се збило, сагори у часу,
ко да будност никад, неће опет доћи,
тад зачујем име, моје, у твом гласу,
и у робље свести, ја спремам се поћи.
Крајолик се мења, свуда зиме мукле,
леденице дуге на дрвећу плоде,
а мени се чини, све сузе пресухле,
као сукрв ране, леде лице воде.
Борим се за дашке, ваздух хладан стеже
плућа, срце будно, што одустат не да,
а тело ми немоћно, тражи равнотеже,
у мећави бесмисла макар зрно реда.
И пред очи пуца, на хиљаде слика,
све прашина пала, проживљено бује
под ногама твојим, под светлошћу лика
ја сам лака сена, у срцу олује.
А чежљивост сипа слапље непијено,
незасите виде замрачише мрази,
сва се грчи душа, моје тело снено
у стварности јаве из санка излази.
Већ гледам кроз прозор, свукуд лето влада,
запаре спарине, влати јутра целе,
а ја оста жељан неког сновног хлада,
снега, зеби, ветра, и празнине беле.