Категорија: STIHOLJUBLJE PoezijaSRB

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА – Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

Радости, радости ми дај – Јелена Д. Крезовић

Радости, радости ми дај

Не тражим ти велика блага,
Злато и новац срце не иште.
Сигурност кућног прага,
Кров један, једно огњиште
И на њему ватре сјај.
Животе мој, надо моја,
Радости, радости ми дај!
Простри нада мном небо плаво,
Слободом нек ваздух замирише.
Да не посрнем, да стојим право
Сред олује, што на душу кидише,
Да се борим за срећан крај.
Животе мој, тврђаво моја,
Радости, радости ми дај!
Окити ми стрпљењем дане.
Умиј ми добротом лице.
Дашком вјере заљуљај гране-
Нек лепршају жеље, кʹо крила птице,
Мимо свих граница, у бескрај.
Животе мој, пјесмо моја,
Радости, радости ми дај!
Настави са читањем “Радости, радости ми дај – Јелена Д. Крезовић”

ПЕСНИКОВ ОБРАЧУН – Синиша Милић


ПЕСНИКОВ ОБРАЧУН

Данас песник своди један рачун.
Извесно је, десиће се обрачун.
Прича се, да неком прети,
говоре људи, песник се данас свети.

Свети се мртвом, свети се живом,
свети се невином, свети се кривом.
Па се крију сумњива лица,
по обрисима прашњавих улица.

И гле, неко промаља главу,
хоће узети песнику славу.
Вичу људи, то је тај,
што песнику прорече крај.

И вичу још, тај је, тај је мета,
ал` није то људи, није освета.
Обрачун је то, чујеш ли свете,
друго је то од освете.

Јер, мора се знати ко је бољи
и ко претећи ће, по Божјој вољи.
Чекао је песник дуго, да се врати,
онај чије трагове већ одавно прати.

И на мегдан песнику, гордо је стао,
и један од њих, ко покошен је пао.
Још по неки глас о обрачуну том кружи,
кад сазнало се ко је био бржи.

© Синиша Милић

ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО – Даница Рајковић

ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО

Живот ме је учио
да не пролазим истим путем.
Стресови ме наводе на грешке
и почињем да лутам.

Осећала сам се сигурно,
поред мене био си ти.
Понекад дајем све од себе,
ту доброту не препознају сви.

И сама помисао ме води,
колико је породична веза света
и направим последњи корак,
да не постоји препрека.

У глави ми плету мрежу,
као да паук шета,
а ти си ме научио,
колико је породична веза света.

Настави са читањем “ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО – Даница Рајковић”

КАД БРДА МОЈА УТИХНУ – Драгојло Јовић

KAДА  БРДА  МОЈА  УТИХНУ

Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.

Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.

Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.

Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.

Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.

Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.

Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“  крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.

Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.

Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.

Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни  изгинули.

Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.

Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља  витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.

Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.

И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И  душама победника.

Настави са читањем “КАД БРДА МОЈА УТИХНУ – Драгојло Јовић”

ТОНЕМ – Дарко Рашета

ТОНЕМ!

Тонем у ништавило
које је вешто спаковао овај свет
у представу којој сви аплаудирају.

Тонем
јер не разумем
шта је на њеној површини,
иако је сви воле.

Глумци који играју ову хит представу
су људи с којима сам провео живот,
био сам део ансамбла,
несвестан ове сурове истине.

Заслепело ме је светло позорнице,
аплаузи су ме тргли.

Док сам уживао
у овацијама усхићене масе,
схватио сам празнину свега.

Пливао сам сам
у погрешном смеру
и погрешном мору,
о какве илузије!

Тонем јер желим да дотакнем дно,
да се отиснем како бих испливао
на другу  површину.

Настави са читањем “ТОНЕМ – Дарко Рашета”

ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ – Лидија Љутовац

ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ
За једну жену негде далеко,
што чезне и чека живот удвоје,
шаљем благослов, желим јој срећу,
нек` узме срце што беше моје.
За једну жену негде далеко,
што снива о љубави снове бисерне,
тихо се молим и палим свећу
да јој се жеље са њим остваре. 

За једну жену негде далеко,
што је препознала благост и доброту,
подижем чашу, наздрављам здушно,
желим јој све најбоље у животу.

Ти, жено драга, са очима сненим,
што живиш тамо негде далеко,
нека ти живот радостан буде,
када ти дође тај некад` мој неко.

Воли га снажно, подари му срећу,
нека вас благостање окружује,
пружи му подршку, не пуштај му руку,
јер он све најбоље заслужује.

Настави са читањем “ЗА ЈЕДНУ ЖЕНУ – Лидија Љутовац”

МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић


МЕНИ ЈЕ ЛЕПО

И сваки пут кад чујеш црквена звона,
сети се да те је волела она.
Сад ветар носи успомене, ко увело лишће.
Проћи ће године када ћеш схватити да си изгубио.
Немој очајавати јер мени је лепо.
Са буром путујем,
над морем пловим облацима меких паучина
исткани златним сјајем што их сунце баца
и таму претвара у наду.
Настави даље, немој стати, не окрећи се,
јер ће те стићи боли и наврнути сећања
која ће душу да ти сломи.
Не мисли на мене, јер мени је лепо,
знати да ме је волео неко.
И сада срећу тражи,
из успомена мене не буди.
Повредиће те дубоко,
јер мене нема.
Твоје су речи,
ко сутон дана одзвањале у мени.
И свака помисао на те,
зави ме у црно.
Ал’ мени је лепо,
не тражи ме, не буди успомене старе,
болеће те, а бол тешко престаје.
И сад се чују црквена звона,
на тебе ће увек мислити она.
И кад сунце сија и ветар дува,
море хуји и ноћ се свија.
И кад падају горке кише.
Ал’ мени је лепо,
у тами далекој,
где боли нема и вечност постоји,
а сенке нестају у измаглици.
И нек те сваки одјек звона у даљини,
подсети на мене.
Ал’ не буди успомене,
јер бол тешко престаје.

Настави са читањем “МЕНИ ЈЕ ЛЕПО – Анита Ковачић Поповић”

ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић

видео снимак


аудио снимак

ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ

Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…

Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?

Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!

Одлеће длето,
пуцају руке,
зној облива чело.
До сада ником није успело,
да скроји свет по својој мери,
а како ћу успети ја?
Ко то зна?

У доброј вери,
спремам сам да срушим све!
Стару заблуду,
олако ћу да продам,
само да нову испробам.
То баш хоћу, зар не?

Настави са читањем “ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”