Категорија: STIHOLJUBLJE PoezijaSRB

КАДА УМРЕМ – Жељко Вељовић

КАДА УМРЕМ

Када ја једног дана умрем
Када кренем на пут којим морам
Немој да за мном венеш
Немој црно да оденеш

Немој завити црну мараму
Немој организовати сахрану
Немој за мном сузе проливати
Немој, само настави живети

Јер смрт није збогом
Само крочиш ногом
У неке друге универзуме
У неке друге димензије

Зашто плакати, зашто туговати
Кад ћемо се поново угледати
Хеј, пусти те топле сузе
Немој низ образ да ти пузе

Узалудне су, ништа неће променити
Ја ћу се свакако на друг свет одселити
Не дозволи да ти срце пати
Не очекуј да ти се ја вратим

Живи, као да нисам ни постојао у твоме свету
И не остављај на гробу цвеће у букету
Знаш, смрт у ствари  и не постоји
То је само сликање живота у другој боји

Настави са читањем “КАДА УМРЕМ – Жељко Вељовић”

НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић


НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ

Молио сам млади месец да не вири кроз прозоре.
Да не слуша шта шапућем раздраганој драгој својој.
Шта год чује да не чује и да нашу тајну чува.
Наша тајна, наша срећа и да буде само моја.

Послушао млади месец па он тражи своју звезду.
Пригрлио ту што светли са најлепшм златним сјајем.
И не вири сад кроз прозор док ја драгу своју љубим.
Пољубцима венац плетем и своје јој срце дајем.

Што порани јутро рано, да ми моју драгу буди.
На јутро се ја наљутих што је склања с мојих груди.
Свилене јој косе мрсим, разасуте свуд по мени.
И љубим јој медна уста, недам зори да румени.

Исплео сам ја чврст венац, од љубави драгој својој.
Не љутим се ја на зору и не кунем румен њену.
Љубићу је тако снажно и чувати у свом срцу.
Нећу дати ја ни дану да ми краде драгу жену.

Настави са читањем “НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић”

ПРЕВАРА – Љубица А. Црнобрња

ПРЕВАРА

Ковач је блуди
Што спокој тмином грли
Ка голготи хрли
А позна јој
И лице и глас

Чува бол у шаци
К’о воде задњу кап
Не пушта пиране
Да му је одведу
И донесу сјај
Својим чељустима
Палих нада пуне

А јалово је тло то опустошено
Реке туд не пролазе,
Осушиле су страсти корита

Крхк је додир у освиту зоре
Недужан у огањ њен пао
Надасве неукротиви плам
У помоћ је светлост звао

Бледе очи
У даљину гледаше
Чврстом руком
Камен у шине оштар бацаше
Да никад воз не оде

Јер ако пак прође
Том путањом жустро
Потамнеће поглед
Од гарежи те

Ако воз тај
Руку ту заобиђе
Ако њен камен
Спретно он избегне

Тад ће још једној реци
Страст корито пресахнути
Отвориће понор
И од смрти већи

У магновењу
Остаће сам страх
Да још кад-кад коме
Пружи речи утехе

А ковач ће тебе
У песме заковати
Да не одеш никад
Из шаке слабог стиска

Његово име
Никад нећу рећи
Ал’ ће ветар да зна

Ковач тај сам ја.

Настави са читањем “ПРЕВАРА – Љубица А. Црнобрња”

Пишем баш теби – Ања Саковић

Пишем баш теби

Пишем баш теби
Да ме прочиташ
Када седиш будна у пет ујутру
И ништа нема смисла
Када бришеш прашину са мене
У два поподне
И није битно
Што пола сата оде
На кривудаве мисли
Безазлене проблеме
Имаш мене
Узми ме опет
Бићу ту сваки пут
Да ти кажем да сам била ту
И да сам иста
И да не мора нико да разуме
Јер нема шта да се разуме и уме
Има само да се осећа
Зато буди слободна
И буди слободан
И заборави на мене
Удуби се
У нова познанства
Са свежим звуковима
И смелим укусима
Удуби се
У светла јутра
Носталгију и цвркут птица
Ускочи у хладан мекан талас
Изврпољи се из загрљаја обале
Ослободи се земље
Очекивања и сидра
Препливај сумње и непогоде
Пусти се
Плутај
Уз снежне облаке
Па шта и ако потонеш
Посматрај чари мехурова
Док си ту и док постојиш
Посматрај белину својих шака
Док додирују зраке
Излазећег сунца
И пипни своју косу
Напокон је мекана

Настави са читањем “Пишем баш теби – Ања Саковић”

РЕАЛНОСТ – Светлана Ђурђевић

РЕАЛНОСТ

Моја је воља неприкосновена.
Борба, рат до последњег даха
моја је девиза.
Мир је само делић распојасане
несагледиве обамрлости цивилизације.
Ја знам, желим, и могу све.

Обичан сам смртник.
Реалан, порочан, непредвидив, моћан
и потпуно свесна свега тога.
И стога с правом кажем:
нека дрхте сви неверни
заступници лажне презрене скромности.
Утреће их жеља жива и
снага воље јача и од смрти.

Настави са читањем “РЕАЛНОСТ – Светлана Ђурђевић”

ZVEZDANA NOĆ – Bakira Mavrić

ZVEZDANA NOĆ

Noć je uzvišena, dan je lep,
Osećam bliskost sa nebom,
Kao da ga držim,
Noći zvezdanog neba što bude mi maštu,
Nezaboravne slike uzvišenosti sa neba.

Noći su uzvišene, život divan je,
Želim da gledam okice tvoje,
Da mi ulepšaš noćne boje,
U njima lebdi neverovatna moć,
Letim hvatajući zvezde kroz zvezdanu noć.

Večita misao cveta u plave dane
I u noći crne,
Ljubav u srcu, to je zvezda gore na nebu,
Suviše kasno da prestanem da volim.

Mrkla noć, put kroz mir, zvezde lepe,
Napušteno, tiho, tajanstveno sve postaje,
U ponoć svemir miriše mi na zvezde,
Nemirne misli bez dna,
Prazna.

Kad u hiljadu zvezda razlije se nebo,
Kad mesec po putu sipa svoje srebro,
Kad zvezde zasvetle u tamnoj noći,
Nežno ljubi lice dok na nebu sja.

Tiha noć,srce u njoj strepi,
Jedna zvezdica da proviri
Kroz prozor tvoj,
U usamljenoj noći,
Ja ću doći,
Nebu bez stida prići.

Ali sve te zvezde tamo gore ćute,
Imaćeš i ti zvezde kakve niko nema,
Pričaju mi priče koje svi prećute,
Baca o nebu, vuče me neka trema.

Put do zvezda, želim da odletim,
San nosiš skriven pod kaputom,
Gledaću i ja noćas
Dve na nebu najlepše zvezde.

Tajanstvena je noć pod zlatnim zvezdama,
Kroz otvorene prozore duva lahor,
Družim se opet sa nebom bezazleno,
Treperavi zrak zvezde probija se
Kroz smeđe noćne senke,
Mesec stoji usamljen na vidiku.

Ali zvezdo, ti opet ćutiš
I nešto novo od mene kriješ,
U glavi mi odzvanja pesma tvoja,
Po tebe doći ću neke druge noći.

Настави са читањем “ZVEZDANA NOĆ – Bakira Mavrić”

ПОНОВО УПОКОЈЕНА – Даница Димитријевић Петровић

ПОНОВО УПОКОЈЕНА
Правда за Сташу
Још ти душо моја певам успаванку,
песму њену мила на небу ћеш чути.
Мајци си звездица, што је месец скрива,
до тебе су моји трновити пути.

Неутешној мајци шта бол да ублажи?
Принцеза је њена у небеском рају.
У очају своме гледа игру деце,
желећи свој живот да приведе крају.

Плишани меда дал ти друштво прави?
У Божијем рају знам да ниси сама,
Богомајка крило твоје је окриље,
али твоје срце чува твоја мама.

Горде мртве дусше уграбише тебе,
њихово је срце ко камен ледени.
Као диван цветић уграбише клети,
отргоше живот детету медени.

Анђео ти Божји на рамену спава.
И теби ће душо да израсту крила.
Вoлeће те мама, бићеш јој у срцу,
наћи ћу те мила, ма где ми била.

Осетиће клети сво проклетство мајке,
када своју децу прихвате у крило .
Сетиће се злога теби што чинише,
дал` ће њима тада да закуца било.

Да ли правде има, ил` је правда слепа?
Божја правда стиже к’о учини злога,
проклињаће себе што ми тебе узе,
њега нека стигне та правда од Бога.

Богомајка теби нек ране зацели,
оне што су клети теби учинили.
Свето ће ти миро бити помазање ,
дочекаћеш мајку сва у рајској свили.

Настави са читањем “ПОНОВО УПОКОЈЕНА – Даница Димитријевић Петровић”

РЕКА СПОМЕНА – Филип Булат


РЕКА СПОМЕНА

Прастарој ћуди с’врха неба сину
да порекне привидне сласти горчину.
Увезане књиге горе у камину,
у њима сиромасима удељују ситнину.

Шта је било јуче? Ко се пита данас?
Што човечног сутра мимоилази талас.
Ето, гле олуја, ко ће држат правац?
Чувати палубу и мотрити прамац.

Ко ће да гаси пожаре што пламте?
Да хвата се у коштац са страхотом ватре.
Повијени репови, ледне зиме-циче,
ни лоше представе на то не личе.

Глумаца је много за тесну сцену,
скривени суфлери предњаче трену.
Изгледа да свашта има своју цену,
ал’ неке су тајне скривене у трему.

Тамо где река спомена жубори,
ту се правде барјак поносно вијори.
Искрености барка правим курсом плови,
јунаштва, милоште… Данас-пусти снови.

Настави са читањем “РЕКА СПОМЕНА – Филип Булат”

В Р Е М Е   З Л А – Бранко Мијатовић

В Р Е М Е   З Л А

С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.

Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.

Настави са читањем “В Р Е М Е   З Л А – Бранко Мијатовић”

МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН – Јасмина Димитријевић

ОВО ЈЕ ИСТИНИТА ПРИЧА СА БАЛКАНА,
О ЉУБАВИ МАЛЕНЕ И КЛЕПЕТАНА,
СЕДАМНАЕСТ ГОДИНА ОНА ЈЕ ТРАЈАЛА,
ВИШЕ ОД ШЕЗДЕСЕТ ПОТОМАКА ДАЛА.

МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН

Винула се небу једна рода млада,
напустила гнездо да с другама лети,
ни слутила није да зло земљом влада,
зацрни се небо од страшне авети.

Пoлeтно лепрша, сунцу се весели,
радосна јој душа, у срцу јој мило,
само један трен, тугу од среће дели,
ранило је небо млађано јој крило.

За облаком сунце ненадано зађе,
од тешке ране у трави се превија,
у цвету младости метак је пронађе,
несрећна је судба у црно завија.

Господ помогао да рану зацели,
али да пoлeти више неће моћи,
сад’ се више јадна сунцу не весели,
тужна чека јутра и испраћа ноћи.

Несрећну и саму драги је видео,
поглед њен је имао чаробне мôћи,
на вечиту љубав одмах се заклео,
обећао с’ новим прoлeћем јој доћи.

Прохујала многа прoлeћа од тада,
из свог гнезда гледа кад ће да јој слети,
иза њих осташе покољења млада,
зар и птице знају тако се вoлeти?

Сваког јој прoлeћа ново гнездо прави,
његова Малена,од милоште поста,
међу њима било све више љубави,
а људима за наук ова прича оста.

Настави са читањем “МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН – Јасмина Димитријевић”