НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА – Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ – Тихомир Јанићијевић

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ Кад омали сунце крену ладне кише Орошене обронке сакрије тмина Ноћ замирише на дуње и вина У осоју душе снова је све више. Јесен је стигла у кишно свануће И њу зелене месечине маме Миришу из таме шарунке из сламе Плачу попићи у зиду старе куће. У животу је много … Настави са читањем “ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ – Тихомир Јанићијевић”

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ

Кад омали сунце крену ладне кише
Орошене обронке сакрије тмина
Ноћ замирише на дуње и вина
У осоју душе снова је све више.

Јесен је стигла у кишно свануће
И њу зелене месечине маме
Миришу из таме шарунке из сламе
Плачу попићи у зиду старе куће.

У животу је много чаша без дна
Али само једна се наискап пије
Само у једној лек се крије.

До зоре пијемо јесен, месец и ја
Док тражим праву, празне у души звече
Празне чаше душу не лече.

© Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ *Тихомир Јанићијевић

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ Из ибрика у мрак снови се претачу Иње пепела на поцепаном сачу Узалуд тражим из црепуље погачу Празне колевке по вајатима плачу. Рањена брда и брдила чаме Труну трлице текна и кошири Из сипљивих наћева мемла се шири Купице и тестије препуне таме. Троношке без ногу висе … Настави са читањем “БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ *Тихомир Јанићијевић”

БОЖЕ ЗАР САМ ЈОШ ЖИВ У ОВАКВОЈ ТАМИ

Из ибрика у мрак снови се претачу

Иње пепела на поцепаном сачу

Узалуд тражим из црепуље погачу

Празне колевке по вајатима плачу.

Рањена брда и брдила чаме

Труну трлице текна и кошири

Из сипљивих наћева мемла се шири

Купице и тестије препуне таме.

Троношке без ногу висе испод стреје

И ћорави фењер обешен о греду

Плачу мртве пчеле у јаворцу меду.

Из тамнице срца црна зима веје

Где су оне черге губери ирами

Боже зар сам још жив у оваквој тами.


***Тихомир Јанићијевић, Куршумлија

 

 


 

 

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА *Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА Тракара разбој у звезданом лазу Силопреља преде месечину златну До свитања трчим по свиленом платну И као прут дрхтим на вреломе мразу. Моје детињство поред реке плаче Од њега до мене порушен је мост Мој најлепши сан је оглодана кост Из копита ноћи жива ватра скаче. Где су оне … Настави са читањем “НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА *Тихомир Јанићијевић”

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ Зеленим водама ноћу крадем сене, Сви моји дани су само паучина, Још сам мераклија на црвена вина, Мене воле само кучићи и жене. Осим сна и звезда немам више ништа, Из ока Гаврана украли ми вече, Још ме једна рана из младости пече, И букти ко жар у пепелу … Настави са читањем “ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ *Тихомир Јанићијевић”

ИЗ ОКА ГАВРАНА УКРАЛИ МИ ВЕЧЕ

Зеленим водама ноћу крадем сене,
Сви моји дани су само паучина,
Још сам мераклија на црвена вина,
Мене воле само кучићи и жене.

Осим сна и звезда немам више ништа,
Из ока Гаврана украли ми вече,
Још ме једна рана из младости пече,
И букти ко жар у пепелу огњишта.

Волим месечину, девојке и пиће,
У недрима кријем иње и попиће,
У животу више ништа ми не треба.

Касно сам схватио да се моја вила,
Дању крила испод гаврановог крила,
А ја сам је тражио пред вратима неба.

_____________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ – Тихомир Јанићијевић, Куршумлија

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ Ветар јауче своје црно опело, Из кадионице магле ко из луле, Јесења ноћ обула црне нануле, Клепеће сокацима низ село. Везан за срце улазим у круг, Узалуд се кријем од јесени, Осећам, умире ноћас псник у мени, Једна ластина суза једини ми друг. Из луде планине мећаве долећу, По ко … Настави са читањем “УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ – Тихомир Јанићијевић, Куршумлија”

УЗАЛУД СЕ КРИЈЕМ ОД ЈЕСЕНИ

Ветар јауче своје црно опело,
Из кадионице магле ко из луле,
Јесења ноћ обула црне нануле,
Клепеће сокацима низ село.

Везан за срце улазим у круг,
Узалуд се кријем од јесени,
Осећам, умире ноћас псник у мени,
Једна ластина суза једини ми друг.

Из луде планине мећаве долећу,
По ко зна који пут се кунем да нећу,
Да правим пртину по црноме снегу.

Запожарила јесен усред мрака и сна,
И ове ћу ноћи да изгорим до дна,
Као костур дивљег цвета на брегу.

_____________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија