Добродошли!
Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић – две родољубиве песме
| БОЖУР
Нису моја поља мала, Тамо где су земљу свету Плачу цркве, манастири А оно ће да се врати, Још су магле низ Косово, Ал Косово још увек се сећа, © Драгојло Јовић |
МИРИС БОЖУРА Пусто је Косово поље, Божури ни у сну не миришу, Отишли су, прогнаници многи, Слобода се ноћас чини далека, Не миришу више божури, © Љубодраг Обрадовић |
ОТИШЛИ СУ…
Отишли су многи наши,
отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом жал да подели.
Отишле су наше снаше
и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа!
Судбину и мени кроје.
Остале су празне куће
и дворишта у корову.
А огњиште није вруће
и не пече нико проју.
Ветрови селом дувају,
на крову цреп се ломи.
Пси за газдом завијају,
нема никог’ да их удоми.
Заруделе трешње ране,
нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране,
нема оних што им бране.
У знак поштовања према Мињи Суботи, сећамо се његовог гостовања у Крушевцу за Нову 2010. годину.
На Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, тачно у подне, за најмлађе Крушевљане, Културни центар Крушевац је приредио “ЗИМСКЕ ТОБОГАНСКЕ ИГРАРИЈЕ” које је осмислио Момир Драгићевић, а водио Миња Субота. Непосредно пре овог програма за најмлађе, у Културном центру Крушевац је приређен пригодни коктел за запослене и сараднике КЦК.
А увече, на Тргу Косовских јунака у Крушевцу, 31.12.2009. године, Град Крушевац је суграђанима поклонио незаборавни дочек НОВЕ 2010 ГОДИНЕ. У програму су учествовали: Удружење фрулаша *АДАМ МИЛУТИНОВИЋ*, КУД *14 ОКТОБАР*, Градски тамбурашки оркестар, Женска певачка група “БИСЕРИ”, Рок бенд “ТРЕЋИ СВЕТ”, Рок бенд “DOG HEAD” и као звезда вечери “ГОЦА ТРЖАН”. Дочеку је присуствовао велики број грађана (по слободној процени више од 5.000). Реализатори програма су били Културни центар Крушевац и КПЗ Крушевац.
Миња Субота – звезда “ТОБОГАНСКИХ ИГРАРИЈА”
Тачно у поноћ грађанима Крушевца срећну нову 2010 годину пожелели су
Гоца Тржан и начелник Градске управе Милош Јовановић
СА ИСТОКА НА ЗАПАД
Са истока на запад,
са камена на камен,
плове снови,
за живот неки бољи.
Плове наде,
срце пева баладе,
а занос ми фали,
да искру запалим,
која мења свет.
Настави са читањем “СА ИСТОКА НА ЗАПАД – Љубодраг Обрадовић”
ТЕОДОРА
Шта су ланци и окови,
шта је живот сужња?
Кад су ту песме, снови,
кад је ту света љубав!
Паде снег усред лета
да светлост таму разбије,
да из тамнице, ко из цвета,
сјај љубави безизлаз прелије!
Уз Јована Теодора мир свој нађе,
благост и правду да народу зрачи!
А онда јој сунце на крсту зађе
и прст судбине свест помрачи!
Уз Јована спознала је срећу!
Сад зна, Румијом док корача,
није могла да спречи грешку
која се животом плаћа!
Одувек је вера срце пунила,
али неверници се одроде.
Тек сад је себи опростила,
што Јована јој зло избоде!
Јер шта су ланци и окови,
шта је живот један кратки?
Сад су ту песме, снови
и вечни спокој слатки!
ИЗИГРАНА МАШТА
Жубор руку,
чудно звечи,
низ водопаде тела,
док миришем
заносне мирисе љубави
и лечим уморне кости,
од врела живота,
што неосетно прође.
Журба нека несносна,
обузела све ми мисли,
па патим, мучећи се
да брзо завршим,
у души слутећи,
да крај ће скоро да дође,
да крај већ блиста,
ту на корак од нас,
само га крију кише
и чиста жеља мозга мог,
да још данас не заблиста,
и однесе загрљаје све,
живот сав,
сунце…
Но, судбина већ ме носи,
већ сам лист на ветру,
а свака ћелија моја
би да проси,
за кап живота!
видео снимак
аудио снимак
ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ
Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…
Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?
Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!
Одлеће длето,
пуцају руке,
зној облива чело.
До сада ником није успело,
да скроји свет по својој мери,
а како ћу успети ја?
Ко то зна?
У доброј вери,
спремам сам да срушим све!
Стару заблуду,
олако ћу да продам,
само да нову испробам.
То баш хоћу, зар не?
ЉУБАВ
Шушањ ветра, ти се тржеш гола.
То љубав? Зашто се плашиш?
Милујем те, ти мене мазиш,
страсно, страсно, нема бола.
Пољубац после свега,
опроштај ненаметљив, тих.
Сада ћеш у кревет код њега.
Јавно. Ти си му жена.
Ја ту променити не могу ништа…
Могу само да поломим стабла кукуруза,
за изгубљену срећу. Не нема суза.
Иди сад. Он не зна. Он ти опрашта.
© Љубодраг Обрадовић
1970. године
ИЗВОР
Чудно игра
извор на сунцу,
брзаци јуре
у сабласна јутра.
Пропадну зраци бистрине
у маглу без дна,
па црна коб судбине
споји ноћ и дан.
А лепотица чека.
Ноћ доплива.
Она и ја
постајемо река…
Нестајемо,
мислити престајемо,
ох, сине мој,
светлост кујемо,
муњу сејемо
и клице,
што жељено лице
на ваздух доносе.
ДА СЕ ВИДИ
На ветру рубље лепрша,
мајка ти тајне казује.
Старији се помно слуша,
савест своју тада чујеш!
На видело исплива зло,
успомене кад пробудиш.
Биће ти све јасно! Ако
истину искрено жудиш.
Све се види на Видовдан!
Ко је вера, ко невера!
Ко је издајник, а ко роб.
Све се сазна на Видовдан!
Истина је лек кад се зна!
Зато је ту наш Видовдан,
да све што знаш, песмом одаш,
и у свет одлетиш слободан.