ИЗВОР
Чудно игра
извор на сунцу,
брзаци јуре
у сабласна јутра.
Пропадну зраци бистрине
у маглу без дна,
па црна коб судбине
споји ноћ и дан.
А лепотица чека.
Ноћ доплива.
Она и ја
постајемо река…
Нестајемо,
мислити престајемо,
ох, сине мој,
светлост кујемо,
муњу сејемо
и клице,
што жељено лице
на ваздух доносе.
Осванемо на пропланку
она и ја – гласници пролећа;
она и ја – крадљивци уживања…
Наша тајна је ноћ,
ми чезнемо за њом,
ноћ живи за нас
и на уранку,
она и ја још једном
одемо у магласту долину,
оставимо планину,
она и ја – гласници пакла,
крадљивци среће.
Кад петлови светло ускрате
и сунце гадно довуку,
ми плачемо за ноћ,
ох, ноћ да нам врате,
страст да се распали,
срца да бију,
вода да тече,
руке по јабукама
да се крију,
и точе радост,
искру живота да пале…
Да ласте одлете
у грчевите пределе среће,
срце да пева,
душа да снева,
тела да дрхте,
светлост да сине
и никад да се не угаси
и ја њу младу
до гроба да красим.
И отац на крају… дете!
Ох, сине, сине мој!
У вулкану очевог греха,
ти си звезда невина,
пуна смеха и плача,
тело што јача.
И да растеш, сине мој, скривени,
а ја нек задњи бедник постанем,
само да осванем,
крај тебе – сина мога!
Их, сине мој,
ти си циљ сваког бога…
Маштам о теби и дању,
док минуте бројим
и ноћу, док тело знојим
и кад спавам и кад сањам,
сваког трена,
пролазног живота.
Сине мој, измаштани,
ти да заблисташ
из ових уживања,
иначе, пакао краси све!
Дани што долазе су рај,
ако се ти насмешиш,
а ничега нема,
живота нема – све је беда,
не дођеш ли ти,
синчићу мили!
И узалуд смо планину рили
она и ја – гласници пакла.
И узалуд смо тајне открили,
она и ја – делић живота беднога,
у ком ти не певаш сузама
што доносе срећу!
Чудно игра извор на сунцу,
брзаци јуре у сабласна јутра…
© Љубодраг Обрадовић
RESPEKT!