Stars are clashing Comets are crashing The Moon is on fire The Sky is collapsing Grinding the ground Suffocating fumes Furrows over tombs Fractured roofs and dreams Temples and bridges Slaughtered eagles Poisons trickling Roots and weeds torn into parts The ground is swallowing cities and ramparts
Blackout The deafening hum of the wreck and ruin The landslide is blistering
This is the last of all hours The fires of thunder are rumbling Scorching the pastures and the flocks Crumbling the hills into rocks Molten steel is spilling Again, like it did before The sun will rise no more.
This hour of darkness Will erase all rhymes and verses, Fairytales, fables, and poems. Time is up. Both the streets of cobblestone and the shadows, Swallowed by the cavernous infernos
Yet high upon the summit, On the Star of Salvation, From down below, like a boomerang We can hear an echo Of the Big Bang!
At the threshold of the end At the dawn of infinity Through the rim of Heavenly Gates Something is flickering tenderly .
Bombs and screams Resonating beams, throughout the universe. Thousands of mothers are fleeing, Dead babies in their arms. And everyone is pretending to be Deaf and blind, you, as well as humankind.
My Gaza is bleeding. Dead bodies are piling up. For cats, and snakes, and rats, a feast. And not a single word, at least, From you or anyone.
A battle is waging, The truth is invisible to the eye, Bleeding is the earth and the sky. Everything is crumbling and disappearing. Not a single tear is left to cry, To quench the thirst of blood-drenched soil. All is dust and smoke in this mortal coil.
The killers are on a killing spree, Schools, bridges, and hospitals are their playing grounds. Even the birds will flee, Flowers and grass will no longer be, Even the ants will not be left living.
No water, no electricity Cold, crying nights, Hungry babies, like icicles, Frozen like the blocks of ice.
The monsters are slaughtering all in their way, All’s banished and barren in their trail, If only the blood money they are making could shut down their laughter, their song, and their cursing.
There is no one to stand up to them, not you, not anyone, to stop them.
All that remains is ruin Body parts below the dust, Bloody feet, fingers, And hair, children’s hands Graves abounding Dust to dust!
And in the hands of a dead mother A crying baby, Blood flows into a sea, But Life will prevail, To suffer – know this: Allah will not agree. Gaza, her name will be!
Glumica Jelena Tinska maestralno recituje najnoviju pesmu Saše Milivojeva – SUDNJI DAN.
Saša Milivojev SUDNJI DAN
Sudar zvezda Pad kometa Mesec gori Nebo se ruši Zemlju mrvi Dim guši Pali krovovi i snovi Hramovi i mostovi Preorani grobovi Cure otrovi Pobijeni orlovi Počupani koreni i korovi Tonu bedemi i gradovi
Mrak Čuje se huk jak Ruševina i olupina Prži lavina
Poslednji čas kuca Grom vatrom puca Prži pašnjake i stada Brda u parčad kida Užareni čelik pada Ponovo kao nekada Neće svanuti nikada
U ovom času tame nestaće sve pesme i rime, bajke, basne i poeme. Isteklo je vreme. Tonu i senke i kaldrme u jame vatrene
A sa vrha planine na zvezdi spasa Odozdo se čuje odjek Velikog praska!
Na pragu kraja Na početku beskraja Kroz ivice rajskih dveri Nešto nežno treperi
Светосавски песнички маратон, 32. по реду који је одржан у Параћинском Културном окупио је више од 50 љубитеља писане речи из свих крајева Србије. Овај маратон традиционално организује КК „Мирко Бањевић“ у сарадњи са Културним центром Параћину. У програму су наступили и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца и то: Саша Милитећ, Братислав Костадинов, Мирко Стојадиновић, Мирослава Смиљанић, Мирослав Кркић и Боривоје Видојковић. Учествовали су песници из Смедеревске Паланке, Лесковца, Сокобање, Алексинца, Крушевца, Ћуприје, Пожаревца, Трстеника… Наравно, учествовали су и песници из Параћина…
На Светосавском маратону… Крушевљани су добили вредне награде. Мирко Стојадиновић за најбољу песму поезије и Саша Милетић за афоризме. “Поезија СРБ” je најјача!
Saša Milivojev, Intervju, Ekspres Magazin, o5.06.2024. Objavio Srećko Milovanovič
Književnik Saša Milivojev, autor romana “Dečak iz Žute kuće“, čiji su literarni radovi prevedeni na dvadesetak jezika, vraća se na srpsku književnu scenu posle više od decenije, kako sam kaže, “izuzetnog stvaralačkog lutanja“.
Milivojev se vraća sa novom zbirkom poezije “Svetski bol“, koja predstavlja kreaciju na tri jezika – srpskom, arapskom i engleskom.
Autor je proveo godine po svetu stvarajući ovu zbirku, istražujući duboke emocionalne i egzistencijalne teme kroz svoje lično iskustvo, ali i kroz širi društveni kontekst. Recenzije za ovu zbirku napisali su profesor emeritus dr Rade Božović, nekadašnji dekan Filološkog fakulteta, i profesor dr Mila Alečković, čuveni stručnjak iz oblasti psihijatrije i psihologije.
U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Saša Milivojev otkriva detalje tematike knjige “Svetski bol“, priča o svom stvaralaštvu i putovanjima po svetu i otkriva da li ga je svet današnjice promenio.
Kako biste okarakterisali novu zbirku poezije “Svetski bol“?
“Iako je depresivna, strašna, teška, horor priča, nadam se da će čitaoci pronaći svoje mesto u ovim stihovima, da će ih emotivno pogoditi i inspirisati da razmišljaju o širim društvenim i filozofskim pitanjima, da razmišljaju o tome šta svako od nas može da uradi da promenimo svet u kakvom živimo. ’Svetski bol’ je delo koje teži da poveže ljude i da podstakne dijalog o univerzalnim temama koje nas sve dotiču, bez obzira na naše različite životne okolnosti. Želim da ’Svetski bol’ bude iskustvo koje će ostaviti trajni utisak i inspirisati ljude da sagledaju svet iz različitih perspektiva.“
Zašto je naslov knjige “Svetski bol“?
“Ne samo zato što je svetski bol bitna tema u istoriji književnosti, moja prijateljica pokojna Isidora Bjelica govorila mi je da i ona i ja bolujemo od veltšmerca, i da tu leka nema. Pošto je u mojoj percepciji sveta – svet ravnodušan prema svetu ovakav kakav zaista jeste: užasan, i lep i odvratan, i divan i jadan, i okrutan, zloban, ljudima treba servirati sve te slike užasnog sveta, u nadi da ćemo posmatranjem takvih slika poželeti nešto da promenimo, da postanemo bolji ljudi. To je način da se izazove empatija i saosećanje prema svim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke. Pojam Weltschmerz označava osećaj melanholije i tuge koji proizilazi iz svesti o nesavršenostima sveta i nespojivosti između stvarnosti i idealizma. Naslov ’Svetski bol’ reflektuje osećaj duboke patnje i razočaranja zbog stanja sveta. Ukazuje na dubinu emocionalnog iskustva koje čitaoci mogu očekivati u knjizi. ’Svetski bol’ sugeriše na teme koje se tiču trauma. Moja poezija nije samo lični vapaj, lični bol, nego kolektivni, vapaj svih ljudi na planeti koji osećaju žalost, bespomoćnost i bes zbog nepravde ili patnje koju svet doživljava. Koncept ’Svetskog bola’ podseća nas na našu međusobnu povezanost i odgovornost prema drugima te na važnost solidarnosti i aktivnog angažmana u rešavanju problema koji utiču na ljude širom sveta. Ovo je univerzalni čovečanski ep o stradanjima ljudi.“
Kad se malo istraži o čemu govori Vaša knjiga, nailazi se na stravične prizore. Zašto ste imali potrebu da pišete poeziju o takvim ljudskim patnjama, stradanjima, o jezivim monstruoznim ratnim zločinima?
“Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost, nego da bude pošten svedok vremena. Lako je pisati o divnoj prirodi, o šumu mora, o pticama na grani, o bajkovitim plažama i ljubičicama, ali… Život nije bajka. Ako prećutkujemo stravične zločine, oni će se u budućnosti ponavljati. Kao pesnik, osećam se dužnim da istražim i izrazim stvarnost onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja ili izbegavanja onih delova koji su bolni ili neprijatni. Moja poezija nije samo refleksija stvarnosti, već i poziv na akciju – poziv na saosećanje, razumevanje i angažovanje u stvaranju boljeg sveta za sve nas.“
Saša Milivojev – SVETSKI BOL
O kojim ratovima je tačno reč i da li su slike u Vašoj poeziji inspirisane istinitim događajima?
“Naravno, sve je istina, ništa nisam izmišljao, nije reč o fikciji, ideje sam crpio direktno iz optužnica Tužilaštva za ratne zločine i iz policijskih izveštaja, i te užasne slike, opise zločina, pretočio u stihove. Do detalja sam opisao zločine u Internatu u Gnjilanu, posledice upotrebe hemijskog oružja u Siriji, i kako deca u Jemenu umiru od gladi. Smatram da je važno da se ovi užasni događaji ne zaborave i da se o njima govori kako bi se osvetlile tamne strane ljudske prirode i podstakao dijalog o njihovim uzrocima i posledicama. Sigurno ću napisati i stihove o genocidu u Palestini. To je moja moralna obaveza, u Srebrenici nije bilo genocida, pravi genocid je ovo što se danas dešava u Gazi, 7000 mrtve dece!“
Stradanje i bol obeležili su i Vaš roman “Dečak iz Žute kuće“. Kako upoređujete jugoslovenske ratove i trenutna svetska dešavanja? Da li pesnici mogu nešto da promene?
“To što je preživeo srpski narod – nije nijedan drugi na planeti. Žuta kuća je po meni najstravičniji zločin koji se dogodio u istoriji čovečanstva. Pred očima celog sveta, više od 2000 nestalih ljudi, civila, kojima su vađeni organi! Odrana koža srpske dece letela je po celom svetu. Sa tim patnjama ništa nije uporedivo, tu je kraj, nema dalje. A kao što su jugoslovenski ratovi ostavili duboke ožiljke na društvo i pojedince, tako i trenutni svetski sukobi ostavljaju dugotrajne posledice, uključujući traumu, podeljena društva, nestabilnost, gubitak identiteta i kulturno nasleđe. Tu bi trebalo tražiti i pesničku inspiraciju. Pesnici mogu zagovarati mir, pomirenje i toleranciju kao odgovor na sukobe i nasilje. Njihove pesme mogu biti poziv na solidarnost, razumevanje i dijalog kao put ka izgradnji trajnog mira. Pesnici mogu izraziti saosećanje sa žrtvama sukoba i podići svest o njihovim patnjama kako bi inspirisali druge da se angažuju u pružanju pomoći i podršci. Pesnici podstiču empatiju i razumevanje među ljudima.“
Šta je za Vas smisao pesništva?
“Za mene, smisao pesništva leži u sposobnosti da se izraze duboke emocije, misli i iskustva na način koji nadilazi običan govor. Pesništvo nije samo umetnost izražavanja, već i put ka istini. Pesništvo je način da se uhvati suština ljudskog postojanja, da se istraži dubina duše i da se izraze kompleksne ideje kroz lepotu jezika i forme. Pesništvo je kao ogledalo koje odražava suštinske aspekte ljudskog iskustva i podstiče nas da dublje razmišljamo o svetu i sebi. Pesnik se bavi suštinom, tražeći odgovore na pitanja koja nas sve tište. Pesništvo je ontološka potraga, putovanje kroz kosmos ljudskog iskustva, gde stihovi postaju egzistencijalni testamenti. Ono što se kroz pesništvo otkriva nije samo fenomenološka slika sveta, već i transcendentna harmonija između duha i stvarnosti. Kao pesnik, preispitujem ontološke paradigme, zagledam se u ambis svetlosti i tame, tražeći smisao u tom kretanju. Pesništvo se može shvatiti kao hermeneutički proces, gde svaka reč postaje simbol, a svaki stih postaje hermeneutički ključ. Pesnik tumači simbole ljudskog postojanja, dešifrujući duboke strukture uma i srca. Kroz dijalektiku pesničke forme, istražujem pitanja postojanja, smisla i transcendencije, pokušavajući da osvetlim puteve ka unutrašnjoj i spoljašnjoj istini. Pesništvo, u svojoj suštini, može se smatrati kreativnim činom metafizičke refleksije. Kroz ritam, metafore i simbole, pesnik ulazi u duboke dubine ljudske duše, istražujući temeljne aspekte postojanja. Svaka pesma postaje arhetipski pečat koji otkriva slojeve kolektivne svesti i podsvesnog uma. Pesništvo je konstantna dijalektika između suprotnosti – svetlosti i tame, ljubavi i bola, života i smrti. Pesnik je ontološki istraživač koji se hrabro suočava sa paradoksima postojanja, pokušavajući da razume beskonačnu složenost ljudske egzistencije. U krajnjem, pesništvo postaje ritual transformacije, gde reči postaju alhemija duše, pretvarajući patnju u lepotu, bol u nadu i tugu u transcendenciju. Kroz pesnički čin, težimo da dosegnemo esenciju ljudskog iskustva i da otkrijemo duboku povezanost između pojedinca i univerzuma.“
Kako postati uspešan pisac, pesnik?
“Da biste bili dobar pisac, dobar pesnik, morate pre svega biti dobar human čovek, to je prva lekcija. Što se tiče postizanja uspeha kao pisac ili pesnik, mislim da je to kombinacija talenta, predanosti i vežbanja. I biti za to rođen. Biti uspešan pisac zahteva ne samo kreativnost i inspiraciju, već i upornost, rad i posvećenost zanatu. Na poeziji pesnik mora mukotrpno da radi, krvavo, da brusi, da kroji i prekraja do besvesti, i uvek može bolje, a ne da odmah objavljuje sve što nalupeta. Na nekim pesmama sam radio više meseci. Važno je neprestano učiti, čitati, istraživati različite stilove i tehnike pisanja, kao i aktivno raditi na unapređivanju svog zanata. Takođe, važno je biti otvoren za povratne informacije i konstruktivnu kritiku, kako bi se stalno napredovalo kao pisac.“
Da li govorite i arapski ili imate prevodioce?
“Ne znam arapski. Moju poeziju na arapski prevodi Iračanin koji dobro zna srpski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta Bashar al Hadla, kom sam zahvalan na saradnji u ovom izdavačkom projektu. Pričam engleski, ali pišem samo na srpskom, moje stihove na engleski maestralno prevodi Ljubica Jentl Tinska, pesnički genije, unuka čuvenog književnika i prevodioca Aleksandra Saše Petrovića. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u stvaranju ovog dela.“
Gde ste sve putovali i da li Vas je svet promenio?
“Jeste, svet me je ipak malo promenio. Putujući, naučio sam da cenim različitost kultura i tradicija. Upoznavanje različitih ljudi i njihovih životnih priča još više mi je otvorilo um i dušu. Svako putovanje bilo je prilika za lični rast i razvoj. Čak i neka ružna iskustva mnogo vrede, na njima se uči. Bio sam u Indiji, Bahreinu, u Nepalu, u Omanu, Maroku, Iranu, Egiptu, Libanu, Jordanu, u Saudijskoj Arabiji… Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata putovao sam u Kuvajt, Katar, Pakistan, Tanzaniju, Azerbejdžan, u Keniju, Tursku, Šri Lanku, Etiopiju, Kazahstan, na Maldive… Obišao sam oko 35 država. Ukupno, svet me promenio na način da sam postao svestan svoje uloge kao građanina globalne zajednice i da cenim raznolikost. Putovanja su me obogatila na mnogo načina i ostavila neizbrisiv trag na mom životnom putu. Ponosan sam na sve što sam naučio i radujem se budućim avanturama koje će mi doneti nova iskustva i spoznaje.“
Knjiga „Svetski bol“ autora Saše Milivojeva je poetsko remek-delo koje nas uvlači u suštinu ljudske patnje i traume širom sveta. Kroz stihove na srpskom, arapskom i engleskom jeziku, Milivojev istražuje ne samo bol pojedinca, već i kolektivnu patnju čovečanstva. Njegova poezija nije samo ogledalo stvarnosti, već i katalizator za promene – poziv na empatiju, razumevanje i akciju u stvaranju boljeg sveta. Kroz ovu zbirku, Milivojev nas podseća na našu zajedničku ljudskost i odgovornost prema svima koji trpe, ističući važnost dijaloga i solidarnosti kao put ka istinskom razumevanju i isceljenju.
У организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац. 15.5.2024. године у 15:00 часова у Биоскопу Крушeвац одржана је промоције моје девете књиге „ЗАПИС“. Издавач књиге је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, чији сам ја један од оснивача, први председник и сада члан Управног одбора удружења. Рецензију за ову књигу написали су моји пријатељи: др Велибор Лазаревић, Светлана Ђурђевић, Драгојло Јовић и Милосав Ђукић Ђука, садашњи председник удружења и сви они говорили су о књизи и мом стваралаштву. Око моје биографије трудили су се мр Спасоје Ж. Миловановић, др Велибор Лазаревић и наравно ја. Представљање књиге било је мултимедијално, зато што је поред поезије било и музике коју су извели Иван Ђукић Ђука, Љубиша Боровац и Милосав Ђукић Ђука. На промоцији су изговорене песме (укупно 28.):
1. Љубодраг Обрадовић – ЗВУК ВИОЛИНЕ; 2. Предраг Ћирић – ЗАПИС; 3. Јелена Ђорђевић- БОГИЊА; 4. Драгојло Јовић – ТИ ТО НЕ СЛУТИШ; 5. Милосав Ђукић Ђука – ЛИПЊАК; 6. Светлана Ђурђевић Ђурђа – ЈА БИХ ТЕБЕ; 7. Јелена Вучић – СВЕ ЋУ ДА ДАМ; 8. Дејан Петровић Кенац – ЗАШТО; 9. Живојин Манојловић – ДОПУСТИТЕ; 10. Даница Гвозденовић, – ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ; 11. Мирко Стојадиновић – НЕОБУЗДАНА ЧЕЖЊА; 12. Даница Рајковић – ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ; 13. Саша Милетић – СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ; 14. Боривоје Видојковић – ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ; 15. Мирослав Кркић – ОТИШЛИ СУ; 16. Миодраг Глигоријевић Миган – ПРОЛАЗ; 17. Слађана Бундало – ЛОЗА; 18. Горан Минић – ДЕВОЈКО; 19. Мирослава Смиљанић – ИМАЛА САМ 16 ГОДИНА; 20. Снежана Поповић – САМОЋА; 21. Братислав Спасојевић -ЗАШТО ПИШЕШ ПЕСМУ; 22. Драган Ракић Сингер – МУЗИКА; 23. Нада Милосављевић Кети – НАЈДРАЖА; 24. Радмила Миљковић – ПУТУЈ ПЕСНИЧЕ; 25. Првослав Пендић Пенда – ПЕТАО; 26. Сандра Миладиновић – СУСРЕТ; 27. Живота Трифуновић – ВАРКА; 28. Љубодраг Обрадовић – НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ.
Готово све песме које су у књизи ЗАПИСане су и на мом сајту www.poezija.in. А све што се на бини Биоскопа Крушевац догодило по синопсису или импровизацији записано је видео камером и фотоапаратом и објављено на друштвеним мрежама и бројним сајтовима. Слике су забележили Живојин Манојловић и Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић. О човеку са с којим смо свакодневно, увек недовољно знамо. Била је прилика да се на промоцији сазна и нешто ново о мени, мом животу и мојим песмама.
У Крушевачком позоришту 21. 3.2024. године, НА СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ одржана је традиционална манифестација „ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ“. У свечарском делу програма додељена је и поклон слика Љубодрагу Обрадовићу, досадашњем председнику, као знак мале пажње за дванаестогодишњи рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ. Награду је уручио садашњи председник Милосав Ђукић Ђука, а слику је насликао Миливоје Минић, сликар из Крушевца. Мене је на слику подсетила и моја песма:
ПТИЦА БЕЗ КРИЛА
Златно-жути листови, помешани са зеленим, ветар неосетно пири… По неки лист увео, окрене се трипут у ваздуху, па се придружи онима, који су ту од јуче… И у друштву се умири.
Птица једна мала, на сунцу јесењем пред јесен ону праву, некако тужно покреће крилца, питајући се да ли ће је неко у пролеће видети здраву.
Та, хладна зима долази, када царују снег, мраз и северац… И сви беже, траже свој кутак, топли дом, а она не зна свог
лета правац!
Помислих: “О, птицо мала, како си слична мени… Немаш више своју љубав, немаш више свој дом.”
Али птица одлете и мисли несташе… Сунце бледо, без сјаја, намигну сетно, са надом да васиону пали и зађе неосетно… А моју душу дах туге преплави…
Да, ја сам сам… Тебе више нема… Птица сам без крила, а за лет се спремам!
У Крушевачком позоришту 21. 3.2024. године, одржана је традиционална манифестација “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ НА СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ”. На манифестацији су Бранку Ћировићу Ћири из Ћићевца и Мирослави Смиљанић из Крушевца додељене ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, ценећи посебно квалитет њихове поезије као и њихову ангажованост на свим пословима Удружења песника Србије ПоезијаСРБ и веома плодно, квалитетно, разноврсно и бројно стваралаштво у области књижњвног стваралаштва. Бранко Ћировић Ћиро је и познати и дугогодишњи гуслар. У свечарском делу програма додељена је и поклон слика Љубодрагу Обрадовићу, досадашњем председнику, као знак мале пажње за дванаестогодишњи рад у Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ. Награду је уручио садашњи председник Милосав Ђукић Ђука.
Програм су осмислили и водили Светлана Ђурђевић Ђурђа и Милосав Ђукић Ђука. У поетско-музичком програму, наступили су музичари Иван Ђукић Ђука и Љубиша Боровац, а своју поезију говорили су присутни песници: Бранко Ћировић Ћиро, Мирослава Смиљанић, Слађана Бундало, Боривоје Бора Видојковић, Миодраг Глигоријевић Миган, Звездана Минић, Стефан Кнежевић, Гајић Надежда, Милош Ристић, Љубодраг Обрадовић, Јасмина Димитријевић, Мирослав Кркић, Велика Шошић, Милан Марковић Лака, Миљко Шљивић, Снежана Поповић, Драгољуб Марковић, Првослав Пендић Пенда, Милосав Ђукић Ђука и Светлана Ђурђевић Ђурђа./Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић./
У четвртак, 28. 9.2023. године у 19:00 сати у Белој сали Културног центра Крушевац, одржана је промоција књиге Живојина Манојловића МЕД С ОРАСЕ. Издавач књиге је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У промоцији књиге су учествовали: Јелена Ђорђевић – водитељ, Живојин Манојловић -аутор, Љубодраг Обрадовић – издавач, Слађана Бундало – Рецензент, Владица Радојевић – професор књижевности, Лидија Ужаревић – уредник КЦК, Миљана Миладиновић – ћерка и рецитатор, а за музички тренутак били су задужени: Владица Радојевић – гитара и вокал, Бојан Манојловић – гитара и вокал и Миљана Миладиновић. Маркентишка подршка Декине унуке: Анка Миладиновић и Мила Манојловић. Видео су снимили Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић, а фотографије за сајт www.poezija.rs Ђурђија Обрадовић.
