Моје су се чежње њихале на свили,
нису знале нити умеле да стану,
све је било драже кад осване јутро.
Моје су се чежње њихале на свили,
у сопственим сновима се грлиле,
а тугом за срећом тихо уздисале.
Моје су се чежње њихале на свили,
биле су сјај у дубини моје душе,
а срце их је радосно пратило у игри.
Моје су се чежње њихале на свили,
али никада нису могле прогледати,
јаук их је сузама пратио до смрти.
Због чега је суза из ока капала,
у наручју душе која вечно сања?