ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ЗАПИС Љубодрага Обрадовића

У организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац. 15.5.2024. године у 15:00 часова у Биоскопу Крушeвац одржаће се промоције моје девете књиге “ЗАПИС”. Издавач књиге је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, чији сам ја један од оснивача, први председник и сада члан Управног одбора удружења. Рецензију за ову књигу написали су моји пријатељи: Светлана Ђурђевић, Драгојло Јовић и Милосав Ђукић Ђука, садашњи председник удружења. Око моје биографије трудили су се мр  Спасоје Ж. Миловановић, др Велибор Лазаревић и наравно ја. Представљање књиге је мултимедијално, зато што ће поред поезије бити и музике, а готово све што је у књизи ЗАПИСано, налази се и на мом сајту www.poezija.in. А планирао сам да се све што се на бини Биоскопа Крушевац догоди по синопсису или импровизацији биде записано видео камером и фотоапаратом и објављено на друштвеним мрежама и бројним сајтовима.

О човеку са с којим смо свакодневно, увек недовољно знамо. Прилика је да на промоцији сазнате и нешто ново о мени, мом животу и мојим песмама. Па, изволите дођите! Јесте промоција у Биоскопу, али карте не продајемо, улаз је бесплатан!

Љубодраг Обрадовић

ЗАПИС

Низ ливаде и планине,
преко брда и заноса,
лију кише и истине,
и ветар судбину носи,
у епицентар поноса…
А он стоји и пркоси!

Све су наде
у опстанак уткане!
Спас у корену му клија
и у висине узноси.
Док пролазе године,
опстаје носталгија,
јер он стоји и пркоси!

Вечност памти
и подсећа људе,
сам недаћама одoлeва,
светлост небеску зрачи,
и као сабљом зло коси!
Са њим смо,
за искуство јачи,
са њим смо шума,
која опстаје и пркоси!

Све је у свемиру записано,
а у жилама траје.
Страх леди помисао,
да време крај доноси,
да све пролази и нестаје,
само он стоји и пркоси!

Сваки засеок, запис један!
Свако село, једна заклетва!
Све свето у њему лежи…
Недоумице разбија истином
и вечну тајну светом проноси!
Све што јесмо,
јесмо од давнина,
јер он стоји и пркоси!

© Љубодраг Обрадовић

НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ…

Напољу киша лије
плава ко моја сета.
У души киша лије,
а нада лебди у ваздуху.

Ја не знам чиме то
кидаш моје мисли
и не знам
који враг ме уз тебе лепи,
али сад,
док киша лије
и пуцкета шаторско крило
на дотрајалом камиону,
мислим на тебе и себе
и комбинације.

Моји потези су незграпни,
моји поступци очајни.
Дављеник се за сламку хвата,
а мени пена смета,
ја не видим сламку.

А напољу киша лије
плава ко моја сета,
зелена ко моји идеали.
Много је на свету очајника,
море је мени сличних,
море плаво…

Али има и супротности.
Има срећних очајника,
има глупих срећника,
свега има.
И плаве кише и зелиних идила
и наде, свега има.

Напољу киша лије-
добош над главом,
у души киша лије-
добош у глави.
Мисли су осице,
трутова нема.
Деца су гладна.
Стењу жене.
Око олтара,
босоноги цвиле
док поп
 кандилом маше.

Ти си побожна,
старомодна,
очајна.
Цео свет да гледа,
а глас до мене
 да не долети.
У ствари,
иза јеле ја ћу бити.

Нећу да се светим
док киша лије
плава ко моја туга.

Човеку се радо
иза леђа смеју…
Док се он нада и тоне,
док плива и дави се,
сви би да га потопе.

Мени не треба друга,
ја нећу бољу.

Сусрети на острву,
палме и слично.
Јасни видици
и помешана осећања.
Ништа необично,
само кап
У мору истих судбина.

Глава кошница,
тело сојара,
 пут мрачан.
Тврдоглаво магаре
на циљу.

Напољу киша лије,
модра ко моја сета,
а у грудима срце бије,
као да си ти најлепша
 и најбоља,
као да си ти једина
 цура света.

Напољу киша лије,
зелена ко моји идеали,
у души киша лије,
а нада лебди у ваздуху,
птице је носе.

Огромне птичурине
судбину над главама носе.

Надања и страдања,
падања и пропадања
и мало светла на истоку,
после кише плаве
и плаве сете.

Огромне птичурине
судбину носе..
Носе…
А не стижу…

© Љубодраг Обрадовић

ПРОЛАЗНОСТ

Жута река, блатна река,
јури у смрт, мору.
И носи све:
срушене обале,
почупана стабла,
празне колевке,
изгубљене сне…

Пливам уз воду.
Гле, небо се разведрило,
певају птице,
врбе олистале,
пролеће станује на обали…

Балвани плотова
лете ми на главу.
Тонем. Обала зове.
Балван пролете!
Узлећем да дишем.
Још само данас
и никад више.

Жута река, блатна река,
лети мору.
Спаса ми нема,
а птице тако лепо певају.
Свест би да задремам,
да окуси лепоту отпора…

Ево и људи на обали,
чудно ме гледају.
Ни мотку да ми пруже.
Ко да ништа не виде,
или се доброте стиде?

Река тече,
ни трага мосту спаса.
А зашто пливам?
Драга ме одбацила,
низ воду пустила,
па с другим слуша птице!
О реко, избаци ме на обалу,
злобници да видим лице.
Река тече, играју звезде
скупљене на валу.

Река тече мору,
да се убије!
Да склони све
у музеј свога дна!
И мене и снове!
И муљ живота!
Пливам узводно,
а река тече, тече, тече…

© Љубодраг Обрадовић

ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА:

„Док пролазе године,
Опстаје носталгија,
Јер она стоји и пркоси!
Вечност памти и подсећа људе
Све је у свемиру записано
А у жилама траје“.

Рецензија Милосава Ђукића Ђуке – Збирка песама „ЗАПИС“ Љубодрага Обрадовића

Збирка песама „Запис“ Љубодрага Обрадовића, за мене представља једну складну и изузетно укомпоновану целину одабраних песама из периода седамдесетих година до данас, где је изузетно изражена умешност аутора да кроз наслов „Запис“ све утопи у једну целину. На овај начин аутор даје један велики допринос песничком стваралаштву 21 века, у тренутку када већина уместо да чита књигу, посеже друштвеним мрежама.

Светлана Ђурђевић – Осмех у поезији Љубодрага Обрадовића

Колико се год човек трудио да остави одређен утисак на људе, често супротан од реалног стања, права природа избије на површину. Најлакше и најбрже кроз песме. Песме које наручује у кафани или које напише. У реалном животу Љубодраг Обрадовић се труди да буде строг, крут, ултимативан и бескомпромисан, док у својој поезији мајсторски користи језик и сликовите изразе да би пренео дубоке емоције, где истовремено пружа читаоцу моменте радости и осмеха, упркос тузи.

„Човеку се радо иза леђа смеју…
Док се он нада и тоне,
док плива и дави се,
сви би да га потопе.“