ПЕСМА ГОДИНЕ за 2011. годину


Lepa Simić, Cirih

 

NOVEMBAR SE VUČE

Sretali smo se
u nedostižnim
snovima

u mojim i tvojim
pesmama


Tog novembra
za tvoje tople oči
dadoh dušu
da je u tebi
zaboravi vreme

Srcem slikam
zaigrane misli

U srebrnom gnezdu
usnula
pod vetrom
stihom
pokrivena

msečeva kći

© Lepa Simić


Светлана Биорац Матић

ELEGIJA ZAMRLIH SELA

Ovde još samo groblja ožive
o zadušnice il’ u dan sveti,
iz trave izvire krstovi krivi
al’ mrtvi neće oživeti.

Još samo humlje žive dozove,
natpisi što se bore s vremenom,
senke predaka pod grmom zove
i blede slike srasle s kamenom.

Gore, nad grobljem, niz puste kuce
još samo vetar žalosno vije…
Iz praga pronikla trava i pruće,
popalo prošće, pukle majije.

I šumska tama sve jače bije,
a sve je utihlo tuznim mirom.
Daleko negde potomci zive
dok vuk zavija pred kapijom.

© Svetlana Biorac-Matić

НАПОМЕНА:
У такмичењу за ПЕСМУ 2011 ГОДИНЕ изабране су равноправно две песме:
ELEGIJA ZAMRLIH SELA – Svetlana Biorac-Matić и NOVEMBAR SE VUČE – Lepa Simić. Гласовима чланова и посетилаца сајта PoezijaRS за песму 2011. године изабрана је песма MISLIЗорана Јовановића – Христова. Погледајте цео догађај уручивања награда на 16-том СУПЕСУ.

Зоран Јовановић Христов

МИСЛИ

Моје су  мисли  галије царске
што сињим морима плове
носе ме слободног на све стране
дубина плава  себи их зове.

Моје су мисли ветрови силни
што пред њима све редом гмиже
са њима ја сам слободан човек
висина плава себи их диже.

Моје су мисли звезде са неба
сјајно сунце и месец жут
простране као бескрајни космос
широк ми поглед а раван пут.

Моје су мисли само моје
а ја их, ипак, са вама делим
будите слободни, будите своји
мислећи на вас, само то желим

© Зоран Јовановић Христов

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2011. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2012. годину


Песме године за 2012 написали су Зоран Јовановић и Светлана Ђурђевић

ДОМАЋИН ЧОВЕК

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари!
Мислим, швалерација, и тако то,
Ја сам домаћин човек!
Данашње жене воле мазне и намирисане
ко оне, Боже ме прости,
а ја и неокупан легнем!
додуше, само кад је сезона
и не у  кревет  него у сено
да ујутру не губим време.

Нисам ти ја, брале,човек за те ствари.
Мислим, политика и тако то.
Ја сам рођен да рмбам
од  сванућа до касно у ноћ
и да у небо гледам
да ми киша не сјебе труд.
Ја сам домаћин човек
код мене празна слама под стоку иде
немам кад да је, изнова,  млатим
ко ови,  Боже ме прости.

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари.
да лажем, крадем и тако то.
Ја сам домаћин човек
прво држави дам што је њено
порез, прирез и све што тражи
и нема везе што је све мања
а ових, Боже ме прости,
џаболебоња на њеном јаслу
из дана у дан све више има
док ја за  њиву раднике тражим.

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари
секс, дрога и рокенрол
Ја сам домаћин човек .
Новине немам кад да читам
а телевизор, Боже ме прости
лупа глупости!!
Да не кажем  не зна шта прича.
Све вести чујем кад падне ноћ
а ја одем пред задругу
и попијем једно,  два, три пива
што каже народ, ладна  ко змиче.

Ја сам ти, брале за поштен живот
што би се рекло, за данас,  глуп.
Онај што не да на своје
али и једнако поштује туђе.
Нисам од оних, Боже ме прости
што се савију како ко дуне.
Ја све што мислим  гласно кажем,
домаћин човек, кажу у селу.
Сад, кад још мало загуди север
а ја насецкам кисео купус
па преко њега грувану, љуту
у поверењу,  заболе ме….!!

© Зоран Христов

ŽUDNJA

…i nek me nema
u osmehu tvome
začaurene strahom
obložene očajem
nek ne budem ni tema
sećanju nijednome
i nek me nema
u uzdahu tvome
izbrazdane sumnjom
zaslepljene sujetom
nek ne budem ni sena
praštanju iskonskome

…i
nek me nema

u jecaju tvome
obnevidele čežnjom
otupele željom
nek ne budem ni pena
talasu izgubljenome

…i nek me nema
u radosti tvojoj
okovane setom
odbačene grehom
nek ne budem ni htenje
traženju prokletome
al^  nek me ima
u čekanju tvome
u zenici tvojoj…
nadanju obojenom slutnjom
utisnutom na licu
tvome

neugaslom žudnjom

© Svetlana Djurdjević

НАПОМЕНА: Песме године за 2012-ту су написали Светлана Ђурђевић из Крушевца и Зоран Јовановић из Лесковца. Најбољи по гласовима посетилаца сајта www.poezijascg.com био је Братислав Богдановић са песмом НОЋАС…

Братислав Богдановић

НОЋАС…

Узми ме ноћас
под своје скуте
нек усне моје
на твојим ћуте
те вреле усне
неће те опећи
ћутећи,
свашта ће ти рећи
Пусти ме ноћас
у своје куте
покажи ми
све скривене путе
на тајна места
ја ћи ти заћи
стазу до срца
лако пронаћи
Остави ме ноћас
крај тебе да спавам
на грудима твојим
снове да сањам
јер снови моји
теби мили
зашто се не би
на грудима снили
и у твојој коси
од зоре скрили…

© Братислав Богдановић

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2012. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2013. годину


Мирослав Мића Живановић

ОПЕТ СИ ТУ

Ако могу да бирам

Ја бих баладу

Некако волим тај мол

И ништа лепше од туге


Није то бол

И то се не плаче

То је нешто јаче

И лепше од свега
Није ни сећање
Успомене бледе

Ово је у души

Опет оно исто

Као кад је било


И ништа не вреде

Сви дани после

Ни сви домети

Полети

Привиђења

Као у сну


Опет си ту

Ти и стари рефрени

Опет у мени

Онај плам

Твоја коса мека

Чудо од тела

И твоја рука бела

Као мека свила


И нисам сам

Као да нигде ниси била


Ћутимо одћутано

Слушамо већ речено

Пијемо испијено

Плачемо оплакано

И нећу да се будим

И не отварам очи

До последњег рефрена

У последњој ноћи.


© Мирослав Мића Живановић
 

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2013. годину по избору жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Вељко Стамболија-председник, Светлана Ђурђевић-члан и Љубодраг Обрадовић-члан. По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Бранке Зенг – ВРЕМЕ ПОСТОЈАЊА.

 

Бранка Зенг


VREME POSTOJANJA

U noći praska i bljeska,

novog dana, početka

trajanja, postoji iz prošlosti

jedan tok, kojim putujemo.

Svojom voljom, a nevoljom

nošeni olujom, protiv sebe

nemamo puta izbora, do jedino

sjaj zvezde ako nas dotakne.

Obgrli i podari danima budućim,

jutrima u kojima se budimo i postojimo.

Od prvog plača i udaha do traga koji ostaje

u slici sećanja i liku iz lika nastalog imena,

senke nevidljive, prisutne u godinama…

Koliko od nas ima, u onima koji traju, posle…

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2013. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину


Радмила Лазић – Београд

ПУТОВАТИ

О, дићи једра
О, ка далеким обалама ићи!
Бродарити.
А не стићи никуда!

Пучином
плутати

Као даска
После каквог бродолома.

Рођени,
О, када бих миљама била
Одсутна из ваших живота.

Када би потрајала
Моја одвојеност од свега!

*
О, ићи, ићи!
Друмом путовати.
Друмарити!

Са врећом на леђима
Или без ње.

Као скитница
Весело звиждукати.

Певушећи
Пешачити.
Не остављајући
За собом никога.
Никоме ићи.

*
О, друмови!
О, волујска кола предака!
Када се нигде није стизало
Без три дана клопарања.

А при срцу била милина
Од помисли на кућни довратак
У коме стоји Он или Она
С руком понад обрва.

*
Бити странац,
Бити страњкиња.

Прећи реку.
Гледати туђ град
Туђе тргове,
Туђе трагове,
Људе.

Загледати им се у очи.
Можда срести себе.

*
О, непознати свете
Да ми је стићи до твога неба
Да видим оно што не досежу очи.
Неизрецивом да се приклоним.

Стазицу да пронађем
До страшне зоре.

Да узлетим из себе
Да се напустим!

© Радмила Лазић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs . По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Драгојла Јовића КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ.

 


Драгојло Јовић – Крушевац

КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ

О, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.

Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2014. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ од 2005. до 2018-те године

Поштовани песници и посетиоци Блога ПоезијаСРБ,

Од 2005. године на сајту поезијасцг и поезија.срб на различите начине бирамо песму године. До сада je прошло много година, па смо изабрали доста песама за ову ласкаву титулу. Подсећам Вас да на порталу ПоезијаСРБ до сада има објављено преко 15.000 песама, па је самим тим и значај ове награде велики. Зато смо одлучили да Вас подсетимо на све одабране песме. Овде смо спаковали и систематизовали све ПЕСМЕ ГОДИНЕ у периоду од 2005. до 2018. године и све су у посебној категорији A-PESMA GODINE на линку: https://www.poezija.rs/category/a-pesma-godine/

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину


МОЈА БРАЋА

Све што може да се прода
Продала су моја браћа
Ми ни свесни нисмо били
Ко купује и ко плаћа

Продали су окућницу
Шљивар изнад родне куће
И бачвану крај врбака
Плава јутра у свануће

Продали су без тапија
Све ђутуре и од ока
Све ливаде до јаруге
Бистру воду из потока

Њиву што нас хлебом храни
У закуп су јуче дали
Сад причају правдају се
Где је међа нису знали

А међа је све док може
Поглед птице да се вине
Продали су део неба
Белог орла у висине

И ћувике што међају
Од силника што нас бране
Лојзе што нас вином поји
Манастире разидане

И утробу земље ове
Где се нови камен рађа
Старо гробље поред пута
Продала су моја браћа

И све наше крвотоке
Што долазе из далека
Продали су све изворе
Све кладенце белих река

Православље славу веру
Колач што се даје сину
Продала су моја браћа
Тиху модру месечину

Продадоше браћа браћу
Расејаше кости њине
Ко да овде никад није
Било правде и истине

Продадоше цреп са куће
Кисну греде откривене
Труне душа у огњишту
Продали су део мене

© Борисав Бора Благојевић

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину по избору жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић  и Светлана Ђурђевић.
По гласовима посетиоца сајта ПоезијаСРБ најбоља је била песма Марине Адамовић – ПОЕТО .

POETO

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem

Znam
da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo

Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje

Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi

Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani

Malo
sam se zgrčila
da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo
vode više nije bilo

Samo
skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i

“Niz
rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih„

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2015. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. – Марина Адамовић – УПАМТИ ДОБРО

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

UPAMTI DOBRO

Danima je
razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.

Moram priznati,
malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

© Marina Adamović

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

ПЕСМА ГОДИНЕ 2017 – Елеонора Лутхандер – АЛО БРЕ, ЈАВИ СЕ!

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

ALO BRE, JAVI SE!

Mogla
bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju

Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu

Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela

Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju

© Eleonora Luthander

 

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. – Спасоје Ж. Миловановић – СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО

Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs


Спасоје Ж. Миловановић

СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО


може се рећи било шта
и кад то нема смисла
барем не за мене
али са мном се не прича тако

ја сам плодан мушкарац
евнух
животиња
како се хоће
и чиним све
и било шта
али са мном се не прича тако

слабашне истине
просте истине
туга за једне
лудост за друге
ко још очекује вечност
у сред борбе прса у прса
на нож
на зуб
али са мном се не прича тако

заиста
заиста ти кажем
ово је јутро као ти
женски крикови и брашњаве речи
дечији гласови у збору
шта си
шта си то од себе учинио
и коначно разумем јова
али са мном се не прича тако

и ово што ти стављам у уста
није ни нафора
ни вино
ни мобилни телефон
ово ја плодим твоје речи
или ме свемоћно прождри
али са мном се не прича тако

© Спасоје Ж. Миловановић
Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs

 

 

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ

Две су одлуке о најбољим песмама у 2019. години:

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Лепа Симић из Цириха, Светлана Ђурђевић из Крушевца и Љубодраг Обрадовић из Крушевца, једногласно је донео следећу одлуку:

  1. Титулу ПЕСМА ГОДИНЕ равноправно су понеле песме: ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинке Ђорђевић и ШТА СМО МИ? – Невенке Савић Алиспахић;
  2. место освојила је песма МОРАВСКИ СУТОНИ – Зорице Ивановић Гајевић;
  3. место је освојила песма ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуба Дадија Миладиновића.

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по одлуци жирија

ЈЕДАН ТРЕН,

ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

ШТА СМО МИ?

Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.

Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.

И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.

Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.

Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.

Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.

Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.

Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?

Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.

Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.

Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.

© Невенка Савић Алиспахић

Наравно, вечерас 31.05.2020. године je завршено и гласање посетилаца сајта www.poezija.rs odnosno Блога ПоезијаСРБ у Анкети на сајту. Објављујем резултате:

  1. место равноправно деле (са по 183 гласа) Драгојло Јовић са песмом ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ и Данијела Јевремовић са песмом БОЖЕ;
  2. место освојила је песма Драгољуба Дадија Миладиновића ГОВОР ПЕСНИКА;
  3. место освојила је песма Невенке Савић Алиспахић ШТА СМО МИ?

Прочитајте још једном најбоље песме по мишљењу посетиоца сајта!

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по гласовима посетилаца сајта

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

© Драгојло Јовић

БОЖЕ

Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.

Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.

Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.

Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.

© Данијела Јевремовић

Настави са читањем “ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ”