Категорија: Branka Zeng

 

Zanemeo
Od buke
Reči
Ustuknule
Tišina
Osvaja
Ponor
Da
Premoste
Ruke
Prsti
Upleteni
Pletenice
I
Pogled
Oboren
Traži
Trag
Povratka

Razgovoru

 

 

 

 

Postoje ljudi koji nam bude osmeh na licu kada se spomene njihovo ime, retki su ali ko ima sreću da ih sretne na svom životnom putu postaje bogat za jedno nesebično prijateljstvo. Kao da je obasjan sjajem zvezde koja ga čuva od nevolja, zvezde koja je stalno prisutna.

Jedan od tih retkih Ljudi je Davor Slavnić. Upoznala sam Davora na sajtu „PoezijaSCG“, bilo je to virtuelno poznanstvo pesnika. Pesma po pesma, komentar po komentar i eto rodilo se druženja, i tako do „Moja senka“ postavila sam je na „PoezijaSCG“. Sledio je veoma lep komentar, Pančevo, Tamiš, probudile su se uspomene i postadoh „žemski-drugac“, nasmešila sam se tom prelepom nazivu ili bolje reči tituli. Umeo je Davor da prenese svoj optimizam na sagovornika i čitaoca njegovih pesama u kojima se osećala toplina njegovog duha. Pišem ove redove i čini mi se da moj drugac pazi da ne odem u pogrešni pravac, njegovo nasmejano lice neću izneveriti. Pa kako bih i mogla, samo se treba setiti Davorove poezije u kojoj su sve reči obojene bojama koje su isijavale dobrotu njegove duše.

Često smo se prepirali onako više kao šala, čija je reka lepša, njegova Una ili moj Tamiš, na kraju svake prepirke zaključili bi da su obe reke lepše. To bi bilo kao nerešena utakmica, posle jedne takve prepiske dobila sam titulu grofice, i postadoh Grofica od Tamiša.

Davor Slavnić, odlazi a ipak ostaje živa uspomena svima koji su imali sreću da ga upoznaju, onoliko koliko je dozvolio. Nije želeo da upoznaju njegov bol, žalost, vešto se odenuo u osmeh do poslednjeg trena… ostale su reči neizgovorene, ali ne zato što nije bilo vremena za razgovor… nisu izgovorene zato što i takve neme, one putuju kao misli nevidljive i nečujne su u razgovoru prijatelja…

Zato te drugac  nisam pitala kako si? Videla sam i nekako znala, a mislim da si i ti čuo moje neizgovoreno pitanje…

„Dobro sam, Grofice od Tamiša“ odgovorio bi uz osmeh…

Počivaj u miru, drugac moj…

U SUNCU SUNCE – Davor Slavnić

19. фебруар 2010. у 20:01

Sahranjujem svoj

osmijeh

iza oblaka,

ne plašim se

munja,

pesnica groma,

polažem ga

duboko,

južnije

od izlaska sunca,

polja nebeska

neka mu budu

laka.

 

 

maj 2009

Link do pesme:  https://www.facebook.com/notes/davor-slavnic/u-suncu-sunce/342122874993

Oslikala Mira Jakovljević

Podižem čašu da traju

dani, Suncem okupani

kišom, zaliveni jedri

čokoti pod rodom,

povijeni od slasti.

Ko mlada rumena

nevesta u zagrljaju,

ljubavlju opijena.

 

Podižem čašu da žive

sloga i dobrota, mir,

razum bistrog uma,

u danu, kao i u mraku.

 

Podižem čašu za Vas!

Ljubavi da imate najviše,

prema životu koji živite,

za druge i sebe da poštujete

kao što drage ljubite

čuvajte zemlju koja rod daje,

tako i Vi ljubav u vino pretočite.

Vino za ljubav natočite u čaše,

da ispijemo.

Za sve nas koji smo tu,

i one što tek će biti.

Da sećanja mogu trajati

na one koji su bili.

Ljubavi i vinu u čast!

 

 

U SEĆANJU

Onako kao da prosipa
seme da iznikne olista
pod rukom nežnih dodira
budi se usnuli cvetak.

Sabira sve čežnje rasute
vetrom daruje ih jedinoj
klanjajući se znamenju
u njenim očima vidi ih.

Pod snegom zelene latice
skrivene u boji lista mirisa
zime snežnom belinom
caruje cvet mog sećanja.

Miruje na dlanu umorne
dedine ruke pružaju dar
buđenja zelenu glavicu
kraljevske krunice Kukureka.

BrankaZ-Branka Zeng