Miljojko Milojević Bile
GROBLJE, TAMA, ČAMA…
Ovde, na groblju u gradu,
iznad svakog dobra, iznad svakog zla,
počivaju drug do druga, ovdašnji do stranca,
i heroji, i genije slavni kraj tužnog pijanca
– svi u tami teškog, vlažnog, tla.
Ovde, u miru počivaju deca i ljudi i žene,
bez ljubavi, i sreće, i jada, i bez nade svake.
U tišini i dubokoj čami svoje crne rake,
očekuju voljene i drage…
Tu i moja draga očekuje mene!
A, ovde, na groblju moga milog sela,
iznikli i rastu sve cerovi sami.
Među njima jedna breza bela
prkosi tišini i grobljanskoj čami.
Kada me sahrane tu, kraj travnoga puta,
voleo bih da mi iznad čela mesto
cera, mesto gloga ljuta,
nikne samo vitka breza bela…
I u dane letnje i u noći jesenje i sive
šumi, šumi, šumi
sve lepše, i duže, i više…
Da se zvezde i okolni humi začude, zadive,
kako brezi pesme mrtav pesnik piše.
(c) Miljojko Milojević
Stana Minić
KAD DUŠA ZABOLI
U iskopanoj duši opet raste pelin
tako malo reči za tako mnogo bola
i tako malo suza za tako puno tuge
ćutati ne mogu a pričati nemam s kim
nema ni sna da odmorim dušu od pitanja
ni zračka sunca čak ni u svitanja
kad isto je i noć i dan i jutro i mrak
kad nemam s kim da podelim
taj osećaj bola što je k’o smrt jak
ni srce svoje nemam kome dati
pa molim boga da prestane kucati
nek odmore misli u tom večnom snu
nek istrule ruke kad nemaju zagrliti
čoveka u čoveku prijatelja bar
ma kome treba život kada on to nije
zar se srce može baciti k’o stvar
u ruke onom kom su reči zmije…
© Stana Minić
Diploma sa slikom
Stana Minić je dobila najviše glasova od posetilaca sajta PoezijaSCG
