ОД ТЕБЕ ДО СУНЦА

Од тебе до сунца

Васкрс наш у зениту,

Једна шарена дуга,

Послије љетне кише,

Дохватила бих је да

Се не шепури више

А онда модри облак

Моју жељу краде,

Он ми зклања искре

Што ме весело каде,

Сунчево велико око

Разбија небеске мреже

Да ме дигне високо,

Да сипам по теби

Сјајне бисерне пјеге

Нанизане ко ђердане.

Пламен да те грије,

Ал’ сам сањарећи стала

Амо, тамо, гдје ћу прије?

Да се винеш небу плаву,

Да узлетиш тад бих знала.

 

НЕМАМ ТЕ

Немам те у предвечерју
Гдје се састају ноћ и дан,
Тек сјећање блиста у души
Ах, то је чежња, није сан.

Твоје очи два топла сунца
Милују испод јунских липа,
У мојој коси трепери осмјех,
Твој немир у сутон просипа.

Немам те, а све је пуно тебе.
И ова усамљеност је пуна нас,
Отвори прозоре варљива сјенко
Хтјела бих да чујем твој глас.

Румене усне би да те дозову
Успомено прохујалих дана,
Ал’ чујем тихи шапат даљине
Ваша је љубав тугом искидана,

Моја стрепња тињали угарак
Оживјела у врелом пламену,
У чекању тајном узалудном,
Мала птицо нестала у времену,

У бескрају гдје анђели спавају.
Боли ова непомична тишина
Која за тебе молитву изговара,
А риму рађа окрутна горчина.

У сваком стиху одлазак твој,
Пролазност бијела неумитна,
Залеђена суза у рањеном оку,
Срце хладна стијена гранитна.

 

 

 

 

ЗЕМЉО ДУШАНОВА

Земљо Душанова све од Дунава
До Јадранског и Егејског мора,
Милосница Света Манастирска,
Круно златна у сред царског двора,

Витешки пламен до града Коринта
Гдје се љубе Егеј и Јонски таласи
Мирише планински вијенац Геранија,
Задужбино Светих арханђела красних.

Заливена крвљу, земљо Југовића
Кнеза Лазе, и Косанчић Ивана,
Топлице Милана, Милош Обилића,
Кад се на те сручи сила непозвана.

Дуго си чекала зору да ти сване
У прољеће рано када бехар цвјета,
Устанци и буне уз Тополске руке
Огњем отјераше душманина клета.

Згажене божуре дигоше до сунца,
Завијори слава Српских мученика,
Костију расутих невиђеног пакла,
Земљо Православна, огњу побједника.

Али злотвори ти не дадоше мира
Зло удари опет на твоја огњишта,
Да се сажеже и у крв све створи,
Да твоју дјецу шаљу на стратишта.

И опет ко феникс из гробова ниче
Преживјела нада, твоје Васкрснуће
Изашла си рањена, болна али већа,
Бљесак топлог сунца у рано свануће.

Тек с вечери кад се облак спусти
Ко бездан дубоки на наивна плећа,
На твоју дјецу гром и муње шаље,
Милост ти бјеше клетва и несрећа.

Почеше отимати парче по парче
Превјери, превратници и злице,
Све док не постаде велики комад
У коме не царује ни цвркут птице.

Ту су градови душа под земљом,
На земљи споменици поломљени,
Рођена земљо, ни мира, ни спокоја,
мртви још једном умиру усмљени.

Кад ћемо, невесела, полетјети опет,
Изнад твојих отетих брда и долина,
Да опет ореолом части крунишемо
Мјесто гдје не столује бол и горчина.

Једнога ћеш дана збацити ланце,
Господства старог вратити сјај,
Пред иконостасом се Богу молити
Да нас златним жезлом вратиш у рај.

КРВАВИ ПИР

Пламен небески сијева свуда,
Ни даха, ни звука, босоног пук.
Колоне избјеглица ко зна куда
Крећу без страха, злослутни мук.

Опет је у мајке уз облак дима
Кћерку убила челична птица,
Сина јединца кроз пусто поље
Проклетом руком згоди хаубица.

Тенкови газе, пред собом косе
Изрешетане душе леже уз пут,
Док једна мала ручица у грчу,
Тек умрлу мајку вуче за скут.

Звјериње гони, урличе кличе,
Поново ближњега крвави пир,
Јасеновачке кости проклињу,
Наивност, опрост и лажни мир.

ЛАЖУ ТЕ ЗЕМЉО МОЈА

Сви те лажу земљо моја
И снагу ти вјетри ломе,
Неуморни проклетници
Да те сруше родни доме.

Све се у зло претворило
Земљо моја племенита,
Мало добра тобом ходи,
Само гордост силовита.

Грми, сијева из облака,
Громови ти поља пале,
Изгорело класје златно
Оплакују ластавице мале.

Пљачкаши се запатише,
Док светима очи склапа
Што те крвљу напојише
И тропрст се с тобом стапа.

Остали су трагови бојева ,
Ратнике си сахранила,
Ал’ ти понос ови кваре
Нови што си изњедрила.

Ране су ти у заборав пале,
Свуд царују јад и незнање,
Појави се кукавичлук и зло,
Надолазе пакост, отимање.

Лажу те драга отаџбино моја
Рођена дјеца без срама стида,
Туђину би лако опростила
Али своме што ти душу кида

Само Господ може да опрости
Пред иконом миле Дјеве наше,
Када падну да му опрост траже
За гријехе што земљу издаше.

 

 

 

ПОМЕН

За вас што се никада
Нисте вратили са пута
Прерано отргнути
Испод мајчиног скута

Нека тамјан мирише
И вјечно опијело траје
Над сјенима вашим,
Које жутим ореолом сјаје.

Нека вам над узглављем
Воштанице свјетлости горе,
За част бесмртних душа
И чисте истине Христове

Прерано увели пупољци,
Туђинском ногом згажени,
Могли сте груди радост бити
Да нисте на путу сатрвени.

 

ЦИГАНЧЕ

Ту у сјенци багремова
Сваког дана дуго стојиш,
Ко рањено мало птиче
Пролазнике сретне бројиш,

И гараве пружаш руке,
Очекујеш милост знану,
Неко динар, неко више
Да зазвечи на твом длану.

И кад златно сунце сија,
Вјетар шиба, киша туче,
Каљав, бос и рашчупан
Сваким даном као јуче.

Све док сутра у свитање
Кренеш гдје те срце вуче,
Да се смуцаш и да скиташ
Црн као црни мрак увече.

Ново мјесто, нови људи,
Да бијели гвоздењаци лете,
Да те као свата наџиџају,
Ти си слатко циганско дијете.

 

Ljiljana Žikić *In memoriam

Srpska heroina Ljiljana Žikić,

kao pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, poginula je 1. aprila 1999. godine braneći Kosovo i otadžbinu Srbiju.

Ljiljana Žikić Karađorđević je rođena 9. marta 1957. u Kragujevcu, a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka.
Lepa crnka bila je mis Jugoslavije 1978. godine, imala dva braka i iz njih šestoro dece. Njena deca danas žive u inostranstvu, osim najmlađe ćerke Dine.

Pre nego što je otišla u rat na Kosovo i Metohiju 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je isparila, a deca su završila u hraniteljskoj porodici.

ljiljana-zikic-1.jpg
Ljiljana Žikić Karađorđević Foto: Instagram Printscreen/Megdan

Imala je veliku želju da snimi ploču, a sebe je, najzad, našla u pisanju poezije. Prva zbirka njenih pesama zove se “Tebi”. Dva puta se udavala i razvodila i iz tih brakova ima šestoro dece, a najmlađa ćerka Dina postala je poznata javnosti kroz učešće u rijaliti programima.

Bila dobrovoljac u vojsci – Upala u zasedu

Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavljuje kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Poginula je kao dobrovoljac 125. motorizovane brigade 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić kod Peći, prilikom obavljanja borbenog zadatka.

Ljiljana je stradala tako što je upala u zasedu albanskih terorista i poginula u 42. godini života, zajedno sa još dva vojnika. Imala je samo 42 godine.

Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanja odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

O njoj se malo šta može pročitati, ali zato živi kroz pesmu koju je sama napisala pred kraj života i u kojoj je maltene opisala sopstvenu smrt.

“Braniću Srbiju i kad budem mrtva”

“I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

 

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

 

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da se stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

 

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

 

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema.”

                                  (Preuzeto iz dnevnog lista KURIR od 3.4.2026.)

НАШЕ ВЕЧЕ

Да ли је твоје вече као моје чисто
И хиљаде звијезда на небу се роје,
А брижне мисли комешају се исто,
Да ли је твоје вече наранџасте боје?

Осјећаш ли док врео дан измиче,
Да душом плови безброј нових нада
И жеља њежних као цвијеће ниче,
Док мјесечинна низ кестење пада.

И вечерас моје руке само теби хрле,
Љубавни пламен запали ми тијело,
Од ватре топле, тебе би да грле,
А дрхтаво срце из груди би хтјело

Да свему пркоси ове љетне ноћи,
До тебе божанственог да стигне,
Кроз громолике бокоре ће проћи,
До неба да бијелу голубицу дигне,

Моје среће сјај испод њених крила
Што је теби шаљем до вјечности
Да би те исконским мирисом опила
Да миришеш све до бесконачности.

И да враћаш мени слатку чаролију,
Да ме у сновима не остављаш саму,
Док сјајне звијезде своје свјетло лију
На заласку сунца кроз уморну таму.

 

Две звезде изнад мене

Тата мој, и деда мој,
две звезде што не гасну никад,
отишли сте тихо, без гласа,
а у мени остаде вапај и крик.

Недостајете у сваком дану,
у сваком јутру што мирише на дом,
у сваком осмеху што заболи,
јер вас тражим у свему што волим.

Тата, твоје руке и даље памтим,
као заклон кад све постане страх,
као реч што ме увек подигне.
Кад паднем, устанем опет – ти отераш ми мрак.

Деда, твоје приче су остале,
у старим зидовима, у тишини,
у погледу што је говорио све,
и у доброти што никад не мини.

Често вам шапућем у мислима,
као молитву што срце зна,
па нека вас небо нежно чува,
тамо где душа вечито траје и сја.

А ја ћу вас носити кроз године,
кроз сузе што понекад теку саме,
јер љубав не умире, не одлази…
Она остане у души, у крви, у нама.

И кад ме сломи туга без речи,
ја подигнем главу, јер знам добро то:
да живи сте у мом кораку,
у мом срцу… заувек, тата и деда мој.

                                      Бојана Петковић