Мој тата је увијек био благородан,
Све што бисмо зажељели би знао.
Мени је кошарице за школу правио
Од танког прућа свијао, преплитао.
Кад би кроз прозор воза испала лутка
Вриштала бих да зеленог ћиру заустави,
Из џепа би извадио плишаног меду
замјену за лутку са очима свјетлуцавим.
Када би мама танким житковим прутем
По голим ногама шибала млађег брата
Што се једном офарбао глумећи црнца,
Љутито би јој отео прут из руке наш тата,
Јунак и сила у дјетињим очима је био,
Задатке из математике је лако рјешавао,
Крлетке за птице би на воћке стављао,
Све што је очима видио он је стварао.
Тек увече кад се под лампом окупимо,
Горски вијенац је напамет рецитовао,
О Лазару и Милошу и девет Југовића
Из Косовског циклуса уз гусле пјевао.
Како је као славуј дивно пјевушио,
Риме су се стапале уз гусала звуке,
Ми смо се у уво претварали и упијали
Сваки стих уз струне што пребиру руке.
Причао о мрским минулим ратовима,
О Дрини, и утварама из Старог Брода
И канти масти што их је гладне хранила
Док из гротла нису видјели ни свода.
Много је знао мој тата и нама причао
Да се не заборави, да се даље преноси,
Предање незнано и знано да не отече
Низ ријеку до мора и океана, да пркоси
Времену за нека нова млада покољења,
Да уче оно што многи данас митом зову
Не знајући шта је мит и зашто сунце сија
За част, за крст, за љубљену отаџбину ову.