ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ *Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.

шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић

 

 

 

МОЈОЈ ЉИЉАНИ *Радован Караџић

Априлска најбоља песма:

Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

Радован Караџић

Мојој Љиљани *Радован Караџић

 Мојој Љиљани

Љубљена моја, све је исто,

Ушли су у сва прибежишта,
Само пркоси ово чисто
Слово, коме не могу ништа.

Покварили су све што хода
И отроваће све што лети,
Њихов је већ ваздух. И вода.
Одолева понеки Свети.

Плач који чујеш није туга
Смех није радост, све је игра –
Нечастиви се свему руга
Јашућ’ пониженога тигра.

Скровишта нигде, ни за лека,
Сем код анђела душе твоје –
Ђаво ће гонити човека
Јер негоњени мирно стоје.

Гони Бога у мојој вени
И гониће га немилице.
Јалов је ловац, док је мени
Тебе, и свете Ћирилице.

(19. јуна 2021. године)

(Објављује се у часопису СРБ по одобрењу листа ИНФОРМЕР)

Fotografije i tekst pesama možete pogledati na portalu Informer na navedenom linku.

НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.

Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.

Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.

Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.

Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.

Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.

Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ *Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.
шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ljiljana Žikić *In memoriam

Srpska heroina Ljiljana Žikić,

kao pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, poginula je 1. aprila 1999. godine braneći Kosovo i otadžbinu Srbiju.

Ljiljana Žikić Karađorđević je rođena 9. marta 1957. u Kragujevcu, a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka.
Lepa crnka bila je mis Jugoslavije 1978. godine, imala dva braka i iz njih šestoro dece. Njena deca danas žive u inostranstvu, osim najmlađe ćerke Dine.

Pre nego što je otišla u rat na Kosovo i Metohiju 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je isparila, a deca su završila u hraniteljskoj porodici.

ljiljana-zikic-1.jpg
Ljiljana Žikić Karađorđević Foto: Instagram Printscreen/Megdan

Imala je veliku želju da snimi ploču, a sebe je, najzad, našla u pisanju poezije. Prva zbirka njenih pesama zove se “Tebi”. Dva puta se udavala i razvodila i iz tih brakova ima šestoro dece, a najmlađa ćerka Dina postala je poznata javnosti kroz učešće u rijaliti programima.

Bila dobrovoljac u vojsci – Upala u zasedu

Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavljuje kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Poginula je kao dobrovoljac 125. motorizovane brigade 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić kod Peći, prilikom obavljanja borbenog zadatka.

Ljiljana je stradala tako što je upala u zasedu albanskih terorista i poginula u 42. godini života, zajedno sa još dva vojnika. Imala je samo 42 godine.

Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanja odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

O njoj se malo šta može pročitati, ali zato živi kroz pesmu koju je sama napisala pred kraj života i u kojoj je maltene opisala sopstvenu smrt.

“Braniću Srbiju i kad budem mrtva”

“I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

 

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

 

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da se stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

 

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

 

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema.”

                                  (Preuzeto iz dnevnog lista KURIR od 3.4.2026.)

Песма за месец март 2026. – Љиљана Тамбурић – НЕ МОЖЕШ МИ ОТЕТИ ПЕСМУ

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

Мртва стража и Лазарев завет *Драгојло Јовић

МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.

Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.

Знали су јунаци куд су ноге  пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.

Стотину осам душа  небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се  дало,
војник  је српски границу сачувао.

Шесторица  јунака још  стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.

Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.

Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.

Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.

То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин  не робује и своје не даје!

Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!

Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.

PRONAĐI ME

 

ПРОНАЂИ МЕ

Пронађи ме док ме има
У времену и простору, међ’ људима
Пронађи ме и кад олује кидишу
Кад се липе до земље њишу
Кад се боре да им свака грана одоли
Ако је ветрови сломе, да опет мирише.

Пронађи ме у овом времену страшном
Кад са свих страна опасност вреба
А човек човеку највише треба
Кад још се можеш наслонити на раме моје
На раме које са ћутањем збори
И ћутање најбоље разуме,
Само ме пронађи.

Пронађи ме по јакоме врелцу и сунцу
Ил’ ветру што срџбу векова носи
Кад у гори дрвеће под мразом пуца
Пронађи и оно што се никада пронашло није
И кад по мрклој ноћи у некој забити се кријем,                                                          Само ме пронађи.

Пронађи ме и не чекај месечину
Моју звезду горе видет нећеш
Нестаће са неба мала и велика кола
Кад на небу неће бити сјаја,
Тад нек k’ земљи падне једна суза бола.

Пронађи ме док још може
Свака рана да се преболи.

Пронађи ме…..

                                                               Dragojlo Jović