ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у бој да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати
Како живот боли и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре
Кад смо са љубављу палили њих.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.

шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић

НИКАД МИ ДРАГА ГОВОРИЛА НИСИ

Никада ми драга говорила ниси
Шта ти је у души када немаш сан,
Да ли те муче неке модре зоре
Кад смо живот пили ко хладне изворе.

Сад ћутимо немо ко уморне војске
Свако у свом рову рањени смо ратник,
То ћутање нама ништа не помаже
Ти сломљеног крила, ја сакати патник.

Постељу смо некад цветним пољем звали
Ровови су сада као злослутнице,
Ко пред борбу љуту тишина нас боли,
А обоје знамо још те ратник воли.

Баш у борби тешкој ратник срце има
Ровом успомена с пијететом гази,
Само твоје ћутање у ноћима дугим
Може да га сатре, може да порази.

Зато драга моја понизно те молим
За бојеве нове превише смо стари,
Одложи оружје и тихо ми шапни
Приђи мој ратниче, још увек те волим.

Модре зоре што те стално муче
Вратићемо опет и биће ко јуче,
Само ноћас ратничке да не лете стреле,
Све руже живота одмах би однеле.

Шта би онда били у рововском блату
У бескрају безнађе ко у сваком рату,
Нек и ове ноћи победника нема
Ратник после боја нек уморан снева
Са руком у руци за старост се спрема.

                                                       Драгојло Јовић

СТАНИ ЧОВЕЧЕ

Ево нам стиже још једно лето,
године пролазе ко брзе реке,
зашто Свевишњи не стави вето,
сатрћемо векове кроз ракете неке.

Ко нам то животе у вртлоге вуче,
па се данас живи теже него јуче,
зашто ратови на све стране хуче,
док Земља у ранама од бола јауче?

Барут нам гуши корен и гране,
челиком бушимо облаке плаве,
заборависмо шуме и цветне пољане,
док дронови мисле уместо главе.

У реци је отров, а он се не мрести,
животиња бежи, нема где да стане,
зар нико не хаје за најцрње вести,
да природа броји и последње дане?

Птице су замукле, утихнула песма,
не чује се цвркут у крошњи што вене,
само тишина, мемљива и тешка.
шапуће човеку да ратови су грешка.

А тамо, у честару, на задњем извору,
стоји срна, ока влажног и тамног,
над ланетом плаче, у страху узмиче,
слути да је можда последње вече.

Суза јој кваси спржену траву,
јер зна да оставља поља од шљаке,
да потомци њени, погнувши главу,
неће знати за росу, већ за тамне облаке.

Док гранате звижде, а душа нам дрема,
у екране гледамао, не видимо тугу,
за једину Земљу што резервне нема,
душе људске путују ка деветом кругу.

Стани човече, док још има даха,
погледај природу и птице у гори,
угаси ватру пре вечнога мрака,
дај Земљи времена да се одмори.

Драгојло Јовић