ВАСИЛИЈУ У ПОХОДЕ
У походе пођох православном свецу
сa храном и пићем да не будем гладна
моје тело не зна за несрећу већу
те је душа моја и грешна и јадна.
Стигох јутрос рано испод овог неба
и у крило светом Василију седох
причестих се, вином натопљеним хлебом
да му хвала кажем за сво добро хтедох.
Нека ми опрости, не дођох му боса
уз литице шумске пењући се мучно
да се не окваси знојем моја коса
јер не схватих шта је у подвигу кључно.
Тада видех народ што му немо хрли
приносећи веру ко најлепши поклон
а његова снага с љубављу их грли
и под Часним крстом припрема им заклон.
Манастирска врата отворена вазда
испред њих се људи пружили на тло
нека ме не стигне нека већа казна
и нек ме не снађе неко веће зло
што се вратих доле у конаке тихе
преспавах са главом на јастуку меком
заобиђох оне деке и тепихе
и не кренух оном верујућом реком.
Не могах да заспим међу чет’ри зида
под звездама горе ето народ бди
а у мени немир из утробе рида
слабост ми у уму почиње да ври.
Испред мене слика Василија младог
како босих ногу по камењу хода
ал га видех здравог, срећнога и радог
све у небо гледа у очи Господа.
Трагови од крви за њим се протежу
на ногама ране, на леђима стене
за небо га нити православља вежу
па десницу своју упире у мене.
На стопала своја спустих поглед тада
па чарапе скидох и њему их пружих
засија у мени нека чудна нада
застидех се добро, сагох и погружих.
Он чарапе обу на рањиве ноге
попе се уз стене небу под облаке
помену у песми болне и убоге
заштити их тако од несреће сваке.
А ја грешна створка у људскоме лику
достојна не бејах ни његових кости
мање снаге имах да издржим напор
него многи болни што му пришли гости.
Али се усудих и с молитвом приђох
за ближње и даљне за срећу и здравље
Часног крста цркву и кивот обиђох
и стену што свецу бејаше узглавље.
Па осетих онда с мирисом тамјана
што га ветар нежно кроз борове носи
да је свака грешка људска окајана
ако љубав божју кроз живот проноси!
