Добродошли!
Састави жеље које ћуте
И које се надају да ће
Пронаћи пут до истине
И покушај залечити ране
У гробницу што те шаљу
И немој очекивати помоћ
И реч потврде и извињена
И немој тражити љубав
У човеку без емоција
И позиву који те уверава
Да будеш исти ко други
И немој одустати од себе
И Божије воље да се спасиш
У искрености и поштењу
Која је твоја лична карта
Nemoj…
Ne peri svoju savest tudjom dušom, greh je..
Gledah te svojim očima..slušah svojim ušima..
Ne trudi se da me ubedjujes
Ne trudi se o duši da zboriš, kad u svakoj rečenici dabogda ti se krije
Uzalud ti je sav trud i muka, uzalud bese moja pružena ruka
Dok djavola ljubis, Boga u usta ne uzimaj, istim te Bogom molim
Mišljah, verovah ti jednom da umes, da voliš
Sad vidim da sve je bilo farsa, predstava dobro smišljena u kojoj ti si
I reditelj i glavna uloga.
Samo me mimoidji, produži dalje
Ničega vise tu za tebe nema
Ne peri svoju savest tudjom dusom, greh je
Samo ti o oholosti i samoljublju ne govori
Najbolji su to prijatelji tvoji.
Odavno već
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju
Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje
Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda
Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče
Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče
Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog
Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju
Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.
Trag
Nevidljiva crta
Sa dva kraja
Ne vidis trag
Ne osecas
Ne mislis o njemu
Ne treba ti
A svud je po tebi
Obelezen si njime
I onda svane dan
Kad ostaneš
Na svetu sam
Ozivi trag
Vrati se secanje
Bol na vrata zakuca
Nece trag iz srca
Osetis miris
Gusi te ponos
Boli te sunce
Izdaje srce
I jaca taj trag
Nekad nebitan
Sada bolno drag
Jedino sto imas
Jedino sto si
Mogao da das
Nisi ni znao
Da ona ostavlja
Trag
Beskrajno dubok
Previse jak
Mirisom te mami
Zivog coveka
Sahrani
Trag.
Док снови плове
И казаљка на сату жури
Ти си на пола пута до мене
И саветујеш ми да се уозбиљим
И престанем да сањам и маштам
И загрлим истину која ме нервира
Снови се жале на машту
И не желе да стоје у месту
И никад не дочекају срећу
Нећу престати да маштам
И сновима излечим душу
У којој је твоја слика
Песма месеца новембра по избору Љиљане Тамбурић је песма Александра Недовића САН СТАРОГ АЛАСА
САН СТАРОГ АЛАСА
Неуморно време брзо пролази,
Промичу ми дани као трептаји.
У неповрат живот тихо одлази,
Тужном крају, злу ил’ рају, потаји.
Једном ћу да кренем, да се отиснем,
У дрвеној шајци стазом немира.
Да ревир у души веслом потиснем,
На пучину мора, душу свемира.
Судбини у поход ћу запловити,
Једрењаци бели ће ми трубити.
Као обешењак ћу забродити,
Свитањима лепе жене љубити.
До паса ћу густу браду пуштати
И на пруге мајцу плаву носити.
Са лађама царским свуд ћу лутати
И уместо туге срећу просити.
Ко славни Магелан док откривам свет,
Са палубе често замишљаћу њу.
Пратиће ме верних албатроса лет
И најлепше звезде, ко у једном сну.
Носићу и шешир, очев, сламени,
Док браздим са сидром страшне таласе.
Да дрхтаво море спокој замени
И смири морнаре, моје аласе…
У плавој даљини наћи ћу свој мир,
У маленој чарди покрај обале.
Па ту у тишини нек ме узме вир,
Крај животног друга, шајке пропале.
Старим Апатинцем реком лађарим,
Грабим прилику, сваког новог јутра.
Док надиру седе ја још сањарим,
Говорим у сну да одлазим сутра.
Неуморно време руши надања,
Живот као галеб журно пролети.
Касно је за жеље, пуста маштања,
Збогом океани, снови проклети.
Александар Недовић
Да је ово јуче
Убрала бих снове
И сањала нове
Да је ово јуче
Горела би туга
И плакала душа
Да је ово јуче
Украла бих наду
И делила по свету
Да је ово јуче
У протесту интереса
Падала би киша..
Biram
U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram
Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram
Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza
Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome
Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu
Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me
Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam
Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi
Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila
Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.
САН
Ех, моје сунце драго
Очи моје миле, уснила сам санак
Да ме пољубци у зору буде.
А у зору тихи глас ми збори
Пољубци су твоји вечни
Да ли ће им доћи крај?
Вечној љубави блистави је сјај.
Настави са читањем “САН – Миљана Димитрић”