У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ
И последњи тихи дашак дана је свенуо
мирно и неприметно у мору траве поспане,
црн непрозиран талас мрака је кренуо
из букове шуме пењући се увис уз стабла и гране.
И целу земљу и све је на њој покрила
танким златим нитима проткана мрака копрена
ћутале су птице у гнезима чекајућ Вечерњачу да изгреје
јер ова ноћ сећања је била њена.
Упрегао је месец у своја велика кола четири прекрасна снажна вранца
иста ко некад дед Милош што је имао у шталама својим
и зауставио их је изнад дубоког планинског кланца,
чијих се сивих сенки у сновима још увек бојим.
Полетео је из дома свог у срцу прастарог бреста,
гавран црни злогук мртве душе да изброји
на трен му затрепери сенка изнад винограда,
а онда је брзо неста …
Деда је волео да лети буде у винограду
и са њим беше Гавра његово псето верно
и стари Алмедин ислужен наш коњичак ноћиваше ту,
волели смо га неизмерно…
На дрвеном крову ђерма са главом спуштеном на груди
изгледало је као да се клања
спавао је све док прва зора не заруди
Љубинко ветрогоња наш шарени петао луди.
Чим би дед за виноград упрезао стара кола он би скакао у њих.
И мачак Драгољуб преко стрњишта и њива у први касни сумрак
дошетао би да с њима заједно сања, скроман, миран и тих…
На трагу колибе мале спавали би он и пас скупивши се у клупчад.
Некад би са собом деда повео и нас мале, свога брата унучад.
Планула би велика ватра од крупних суварака, пекли би пурењаке,
са плота би нас гледала стара велика сврака, ружна и једноока,
али се нисмо бојали те необичне свраке …
И она би добила свој део златних печених зрна, та тужна птица црна …
Шуштало би мирно лишће лозе винове
и шумеле су љупко бресака мирисних гране,
бели би лептири слетали на незатворене кринове,
страшило би се опрезно окретало на све стране
док би замишљен ветар шаптао своје руне,
до најближих чокота дошуњале би се куне
на наше поноћно сијело.
Оне су волеле више црно грожђе нег бело.
Усјајиле би очицама слушајући приче сетне
што причао би их дед,
крај мравињака би селе
и биле би заиста сретне
ко пчеле кад падну на мед,
те мале куне смеле …
Те давне нестале ноћи сад само у сјећању живе.
Виноград дедин стари и дан данас постоји
и колиба у њему и данас траје.
А дед је жив још само у сновима мојим
у њима најслађу пуцад из своје руке ми даје …
И некад зачујем лавеж исти ко нашег Гаврила
и засја месечина ко црног Алмедина грива
заблиста ко најлепша свила.
И жеравице оживе , разгоре се по пећи црвене ко баке бледе
од тихог смеха њиховог учини ми се ноћи неке да то Драгољуб преде.
У виноград понекад одем сам, дању. Ноћу ме сенке плаше.
И чујем шуми лоза и као да ме пита :
– Сећаш се дечаче деда и старог друштва нашег ?
Где ти је брат малени што он некад не дође
зар заборави да овај виноград има
још увек најлепше на свету грожђе ?
– Ни секе нема да сврати – тужно чокоти шуме
– да видимо јој косу од злата, да чујемо њене песме…
Венац од белих рада ко она нико исплести не уме.
Жељни смо, срце нам ледно.
Ја ћутим, шта да им кажем ?
Срце ми празна палата. Тешко је и мени бедном.
Ко тужни добошар о добош срце ми жалосно лупа.
Одавно нема мени моје сестре и брата. Па лажем :
– Доћиће они, доћиће заједно једном. Бићемо поново скупа…
И рекао сам сину да виноград продати не сме.
Настави са читањем “У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ – Радован Синђелић “
