ДРОЗОФИЛА МЕЛАНОГАСТЕР – Слободан Милојевић

Слободан Милојевић, Пасјак


ДРОЗОФИЛА МЕЛАНОГАСТЕР

Откуд винска мушица
Сад у мојој чаши?
А ракију пијем…
Како да промаши?

У складу са именом
Требало би фино
Да у госте сврати
Када пијем вино…

А недавно опет,
Стварно ми је криво,
Незвана је дошла
Кад сам пио пиво

Долазила скоро
На вотку и виски…
И ликер и вињак
Једнако јој блиски…

Не прескаче лозу,
Шљивовицу љуту…
Чим осети дуњу
Одмах је на путу

Кајсија и крушка
Омиљена цуга,
А бамбус и шприцер
Два најбоља друга

А тек чисто вино,
Из лименке пиво…
И грејану воли,
Ма воли све живо!

Да л’ уопште мари
Ова дрозофила,
Што се винском зове
А свашта је пила?

Памтим њено друштво
Баш уз пића разна,
Присутна је чак и
Кад је чаша
празна

Где ли се то крије?
Одакле искочи
Одмах када нешто
Крене да се точи?

Досадна је, брате,
Нервозу ми ствара…
Не зове је народ
Џабе сирћетара

Да уз пиће не бих
Користио псовку
Морам да набавим
Винску мухоловку!

Настави са читањем “ДРОЗОФИЛА МЕЛАНОГАСТЕР – Слободан Милојевић”

КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ – Мирослав Павловић


Мирослав Павловић, Крњево

 

КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ


Кад јесен ушета у моју Србију
и простре плашт по лишћу виновом,
на грудима јутра отворим капију,
умијем се, прекрстим и са благословом

пробудим моју сељанку – берачицу:
Частим је пољупцем добројутрења,
помазим по коси, а она, у лицу
добије слаткоћу грожђаног зрења.

Зрачак сунашца са њених образа,
пробуди птице, пчеле , бубамаре…
а оне, смером врелог путоказа,
увукоше се у дрхтај ‒ у поре и дамаре.

Помешаше се с немирним лептирима,
што мекотом коже лепршаху тада;
крв се узбурка у родним кондирима
и у венама њених винограда.

Одједном, био сам десет година млађи:
Брао сам грожђе које сам често пробао;
и као дечачић, омађијан, у безазленој крађи,
шаку пуцади у сласт сам позобао.

Тад потоци шире кренуше низ брда винородна,
низ чокоте, низ лозје, низ шпалирску жицу…
и пуна кола грожђа измуљасмо до дна
и као приде, још једну котарицу.

Осећао сам како ври грожђе измуљано
и слатку ватру претвара у младо вино…
Не знам, да ли тад беше дан, или јутро рано,
или ведра ноћ са златном месечином?

Настави са читањем “КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ – Мирослав Павловић”

Само да по(д)сетим – Лазар Јовичић


Лазар Јовичић, Крагујевац

 

Само да по(д)сетим

За оно што смо чинили,
За оно што смо били,
За оно мало
Што је фалило да буде много.

За оно што јесмо,
За оно што нисмо..

Волим, боли, молим
Да стане,
Да сване…

Да удахнем дубоко,
Да кренем даље,
Да боли мање…

И такав никакав, твој, а сам и ничији…

Желим да ти живот пун здравља и среће буде,
Али не са било ким, али увек и свугде.
Да не луташ животом које куде…

А мени како буде…

За оно што могло је, а никада га бити неће.

 Знаш све, али рекох да подсетим
И твоје мисли кад кад да посетим.

Настави са читањем “Само да по(д)сетим – Лазар Јовичић”

У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ – Радован Синђелић       


У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ        


И последњи тихи дашак дана је свенуо
мирно и неприметно у мору траве поспане,
црн непрозиран талас мрака је кренуо
из букове шуме пењући се увис уз стабла и гране.
И целу земљу и све је на њој покрила
танким златим нитима проткана мрака копрена
ћутале су птице у гнезима чекајућ Вечерњачу да изгреје
јер ова ноћ сећања је била њена.

Упрегао је месец у своја велика кола четири прекрасна снажна вранца
иста ко некад  дед Милош што је имао у шталама својим
и зауставио их је изнад дубоког планинског  кланца,
чијих се сивих сенки у сновима још увек бојим.
Полетео је из дома свог у срцу прастарог бреста,
гавран  црни злогук  мртве душе да изброји
на трен му затрепери сенка изнад винограда,
а онда је брзо неста …

Деда је волео да лети буде у винограду
и са њим беше Гавра његово псето верно
и стари Алмедин  ислужен наш коњичак ноћиваше ту,
волели смо га неизмерно…
На дрвеном крову ђерма са главом спуштеном на груди
изгледало је као да се клања
спавао је све док прва зора не заруди
Љубинко ветрогоња наш шарени петао луди.
Чим би дед за виноград упрезао стара кола он би скакао у њих.
И мачак Драгољуб преко стрњишта и њива у први касни сумрак
дошетао би да с њима заједно сања, скроман, миран и тих…
На трагу колибе мале спавали би он и пас скупивши се у клупчад.
Некад би са собом деда повео и нас мале, свога брата унучад.

Планула би велика ватра од крупних суварака, пекли би пурењаке,
са плота би нас гледала стара велика сврака, ружна и једноока,
али се нисмо бојали те необичне свраке …
И она би добила свој део златних печених зрна, та тужна птица црна …

Шуштало би мирно лишће лозе винове
и шумеле су љупко бресака мирисних гране,
бели би лептири слетали на незатворене кринове,
страшило би се опрезно окретало на све стране
док би замишљен ветар шаптао своје руне,
до најближих чокота дошуњале би се куне
на наше поноћно сијело.
Оне су волеле више црно грожђе нег бело.
Усјајиле би очицама слушајући приче сетне
што причао би их дед,
крај мравињака би селе
и биле би заиста сретне
ко пчеле кад падну на мед,
те мале куне смеле …

Те давне нестале ноћи сад само у сјећању живе.
Виноград  дедин стари и дан данас постоји
и колиба у њему и данас траје.
А дед је жив још само у сновима мојим
у њима најслађу пуцад из своје руке ми даје …
И некад зачујем лавеж исти ко нашег  Гаврила
и засја месечина ко црног Алмедина грива
заблиста ко најлепша свила.
И жеравице оживе , разгоре се по пећи црвене ко баке бледе
од тихог смеха њиховог учини ми се ноћи неке да то Драгољуб преде.

У виноград понекад одем сам, дању. Ноћу ме сенке плаше.
И чујем шуми лоза и као да ме пита :
– Сећаш се дечаче деда и старог друштва нашег ?
Где ти је брат малени што он некад не дође
зар заборави да овај виноград има
још увек најлепше на свету грожђе ?
–  Ни секе нема да сврати – тужно чокоти шуме
– да видимо јој косу од злата, да чујемо њене песме…
Венац од белих рада ко она нико исплести не уме.
Жељни смо, срце нам ледно.
Ја ћутим, шта да им кажем ?
Срце ми празна палата. Тешко је и мени бедном.
Ко тужни добошар о добош срце ми жалосно лупа.
Одавно нема мени моје сестре и брата. Па лажем :
– Доћиће они, доћиће заједно једном. Бићемо поново скупа…

И рекао сам сину да виноград продати не сме.

Настави са читањем “У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ – Радован Синђелић       “

Vino rumeno – Snežana Popović  


Snežana Popović, Kruševac


Vino rumeno   

Kao san letnje noći, opilo me.
Kao feniks iz pepela podiglo.
Bodrilo i hrabrilo
u meni sve probudilo.
Razgalilo me…vino rumeno.

Kao more uzburkalo.
Kao santu leda otopilo.
Telo se od njega zažarilo
srce zaigralo, dragog se uželelo.
Zanelo me…vino rumeno.

Kao biser na dnu okeana dotaklo.
Kao ringišpil zavrtelo,
čaroliju čudnu pokrenulo.
Snovima me približilo.
Sa mnom se zbližilo…vino rumeno.

Kao ratnika, osnažilo me.
Kao nestašno dete smirilo.
Žedne života, napojilo,
samoću moju oteralo.
Nije me izneverilo…vino rumeno.

Настави са читањем “Vino rumeno – Snežana Popović  “

СЕЋАЊЕ – Оливера Синђелић


Оливера Синђелић, Шабац


СЕЋАЊЕ

Моја је стрина била из Баната,
код нас је дошла са сватовима
у кочији са два красна бела ата,
на срећу и радост и чуђење свима…

Моја је стрина била из Ватина
малога села поред Вршца града,
била је са нама пет сретних година,
на велику жалост умрла је млада…

Она је красна и мираз донела –
богата беше девојачка спрема –
и још калеме из свог винограда
грожђа каквог у нас нигде нико нема.

Црно и бело, седеф, биљур зрна,
нов виноград ниче, разви се и буја,
од града га штитише јата врана црна,
свети Трифун од грома и силних олуја.

Тај виноград још постоји и траје
на радост срнама, на срећу птицама
и још увек добру, родну бербу даје,
још се ноћу скупљају куне по живицама

и вилини коњици у лози се гнезде,
а бели се лептири међ ружама скривају,
док се буде прве над долином звезде
чворци мирно под стрехом колибице снивају.

Правили смо вино, точили у бачве,
лепшег није било нигде широм Мачве,
чудили се Јадрани и житељи Срема
како таквог грожђа код њих нигде нема.

Долазили, гледали, куповали грожђе,
прослави се Ноћај, прочује се Гложђе,
но како дед рече ,,све буде и прође,,…
Одавно је свела прва бресква бела,
године су прошле, мало ко се сећа
ко је била наша дивна Данијела
кћи Мила ковача из Ватина села…

Настави са читањем “СЕЋАЊЕ – Оливера Синђелић”

ЉУБАВ – Ирина Шаљић

Ирина Шаљић, Београд

ЉУБАВ

Онда кад више нисам ја
И онда кад више ниси ти
Већ неки други ми
Гушимо вапај сећања
У знак победе над тугом
Јер ова мутна чекања
Трају дуго, сувише дуго…
И у колевке од злата
Кад сместимо време
И наше душе постану
Гране старог јасена
Поново мој глас
Говориће о теби
Кроз ране новог свитања
Али неће бити тешке
Моје речи пуне снова
И љубавних сплетова
Уместо слова,
Тајна песма цветова…

Настави са читањем “ЉУБАВ – Ирина Шаљић”

VINO I LJUBAV – Dragana Stričević


Dragana Stričević, Pančevo

VINO I LJUBAV

VINO ću piti,
I S tobom biti,
pevati pesme ,
naše stare,
uz zvuke najlepše gitare.

I otvoriti dušu svoju ,
za najtananije osećanje.
za osećanje ,
zvano LJUBAV.

LJUBAV , što
U srce dira
I daje nam mira.

LJUBAV I VINO
dva drugara stara,
mostove među ,
nama stvara.

Настави са читањем “VINO I LJUBAV – Dragana Stričević”

Поричем те уз вино – Милица Обрадовић

Милица Обрадовић, Сомбор

Поричем те уз вино

Овај горки Шардоне, развија у
мени слику оне плаже у Марбели
и сво оно вино које смо испијали

Све оне осунчане додире, и
пољупце по врату које идаље
осећам као ход по врелом песку

Оставио си по мени мноштво рана
изрезбарених истом овом флашом
коју не испуштам из руку

Хтела бих да ти лице накратко видим,
да ти кажем да ми никако не излазиш из главе,
да ме ово вино само подсети на тебе

Шта ли мислиш зашто га пијем? Све ми почиње
и завршава са њим, јутра, топла јутра, оно свежо повечерје
и летње вечери пуне азура

Свако вече започињем твојим писмом,
читам га лагано,
крајње суздржано, да не бризнем у плач
и не развијем тебе
у себи као некада

Да у огледалу не угледам твоје усне,
неке благо румене, попут мојих сада,
оне очи сасушене од сталног сунчања
на овој обали

Не знам колико ћу флаша украсити
мојим песмама, свака је наизглед иста,
започиње и завршава се тобом

Твојим бледим јагодицама и благо
кестенастим локницама, које се тако вешто
њишу на овом источном ветру

Рукама бих својим извајала твоје тело,
твоје лице и очи, посматрала бих га и
молила се оном горе да ми те сачува

Тражим спас у овом вину, знајући да боље
сутра доћи неће, знам да другој милујеш лице,
само ми остани срећан, а ја, вечно ћу волети ову
Марбелу, само због тебе и горког ми вина

Настави са читањем “Поричем те уз вино – Милица Обрадовић”

ПОКУШАЈИ РАВНОТЕЖЕ – Андреја Ђ. Врањеш


ПОКУШАЈИ РАВНОТЕЖЕ

За разлику од Дедала,

Који моли сина Икара,

да не лети превисоко,

данашњи отац тера  свог Икара,

да лети према слави.

Плашим се све више ових данашњих Дедала,

Икара да  не говорим.

Настави са читањем “ПОКУШАЈИ РАВНОТЕЖЕ – Андреја Ђ. Врањеш”