Оливера Синђелић, Шабац
СЕЋАЊЕ
Моја је стрина била из Баната,
код нас је дошла са сватовима
у кочији са два красна бела ата,
на срећу и радост и чуђење свима…
Моја је стрина била из Ватина
малога села поред Вршца града,
била је са нама пет сретних година,
на велику жалост умрла је млада…
Она је красна и мираз донела –
богата беше девојачка спрема –
и још калеме из свог винограда
грожђа каквог у нас нигде нико нема.
Црно и бело, седеф, биљур зрна,
нов виноград ниче, разви се и буја,
од града га штитише јата врана црна,
свети Трифун од грома и силних олуја.
Тај виноград још постоји и траје
на радост срнама, на срећу птицама
и још увек добру, родну бербу даје,
још се ноћу скупљају куне по живицама
и вилини коњици у лози се гнезде,
а бели се лептири међ ружама скривају,
док се буде прве над долином звезде
чворци мирно под стрехом колибице снивају.
Правили смо вино, точили у бачве,
лепшег није било нигде широм Мачве,
чудили се Јадрани и житељи Срема
како таквог грожђа код њих нигде нема.
Долазили, гледали, куповали грожђе,
прослави се Ноћај, прочује се Гложђе,
но како дед рече ,,све буде и прође,,…
Одавно је свела прва бресква бела,
године су прошле, мало ко се сећа
ко је била наша дивна Данијела
кћи Мила ковача из Ватина села…