ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС – РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ

 
ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС

Ја сам прошао вечерас последњи пут
дреновским  лугом и шумом,
крај мене је ишао лагано мој верни, добри  Чапа,
кола пуна грожђа вукао је кумов уморни вранац друмом,
међу корпама је лајао Јарамаго, млад пулин белих шапа.
Шумео је ветар у лугу међу лишћем кестенова
враћале су се птице на починак у своја гнезда,
скупљале су се сове на букви ради поноћног лова,
у сваком Чапином  оку сјао је по рој звезда.
Тонова разних и звука у ноћи шума је пуна,
Сја пун месец, месечина на луг капље ли капље,
лепрхне крилима ђук, огласи се скривена жуна,
на обали језера сненог свађају се беле чапље.
Шушти шумска стеља, пут често претрче куне,
понека падне звезда у језеро са велике висине,
цврчци невидљиви, у трави затежу своје струне,
складом између њива почесто ласица мине…
Дођосмо до раскршћа где рачвају се три пута
радостан очију сјајних ту застаде мој Чапа,
У Дренову би да скрене, сокаком да пролута…
Рекох му: Мирише ветар и киша се скора спрема,
олуја ће нека стићи у долину пре поноћи
и муњама ће по долини Илија громовник тући…
Не верује, прекорно ме гледа моја верна шапа…
– Послушај стари мој, пођимо нашој кући…
Никада више нећу сокаком дреновским проћи,
одавно за нас више тамо ничега нема…

Окрену Чапа низ пут за зечијим скорим трагом,
и скочи кумов пулин са кола па нестадоше у ноћи…
Чапу нађох где чека пред нашим куђним прагом,
а кум је дозивао дуго: Врати се Јарамаго!
Бринуо се како ће Маслачак по мраку дому доћи.

Поче и ситна киша, сину светлица понека,
зашушта топли ветар, копнило је позно лето,
венуло је лагано, осетих да брзо ће проћи…
Помислих благо оном ког одано срце чека,
ко може мирно да спава у олујној летњој ноћи
јер постоји  добра душа која мисли о њему…
До јутра чекао је стари кум хоће ли кући доћи
чупави Јарамаго, то мало драго псето
и горела је дуго лампа на његовом трему…

Настави са читањем “ПОСЛЕДЊИ ПУТ ВЕЧЕРАС – РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ”

У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ – Радован Синђелић       


У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ        


И последњи тихи дашак дана је свенуо
мирно и неприметно у мору траве поспане,
црн непрозиран талас мрака је кренуо
из букове шуме пењући се увис уз стабла и гране.
И целу земљу и све је на њој покрила
танким златим нитима проткана мрака копрена
ћутале су птице у гнезима чекајућ Вечерњачу да изгреје
јер ова ноћ сећања је била њена.

Упрегао је месец у своја велика кола четири прекрасна снажна вранца
иста ко некад  дед Милош што је имао у шталама својим
и зауставио их је изнад дубоког планинског  кланца,
чијих се сивих сенки у сновима још увек бојим.
Полетео је из дома свог у срцу прастарог бреста,
гавран  црни злогук  мртве душе да изброји
на трен му затрепери сенка изнад винограда,
а онда је брзо неста …

Деда је волео да лети буде у винограду
и са њим беше Гавра његово псето верно
и стари Алмедин  ислужен наш коњичак ноћиваше ту,
волели смо га неизмерно…
На дрвеном крову ђерма са главом спуштеном на груди
изгледало је као да се клања
спавао је све док прва зора не заруди
Љубинко ветрогоња наш шарени петао луди.
Чим би дед за виноград упрезао стара кола он би скакао у њих.
И мачак Драгољуб преко стрњишта и њива у први касни сумрак
дошетао би да с њима заједно сања, скроман, миран и тих…
На трагу колибе мале спавали би он и пас скупивши се у клупчад.
Некад би са собом деда повео и нас мале, свога брата унучад.

Планула би велика ватра од крупних суварака, пекли би пурењаке,
са плота би нас гледала стара велика сврака, ружна и једноока,
али се нисмо бојали те необичне свраке …
И она би добила свој део златних печених зрна, та тужна птица црна …

Шуштало би мирно лишће лозе винове
и шумеле су љупко бресака мирисних гране,
бели би лептири слетали на незатворене кринове,
страшило би се опрезно окретало на све стране
док би замишљен ветар шаптао своје руне,
до најближих чокота дошуњале би се куне
на наше поноћно сијело.
Оне су волеле више црно грожђе нег бело.
Усјајиле би очицама слушајући приче сетне
што причао би их дед,
крај мравињака би селе
и биле би заиста сретне
ко пчеле кад падну на мед,
те мале куне смеле …

Те давне нестале ноћи сад само у сјећању живе.
Виноград  дедин стари и дан данас постоји
и колиба у њему и данас траје.
А дед је жив још само у сновима мојим
у њима најслађу пуцад из своје руке ми даје …
И некад зачујем лавеж исти ко нашег  Гаврила
и засја месечина ко црног Алмедина грива
заблиста ко најлепша свила.
И жеравице оживе , разгоре се по пећи црвене ко баке бледе
од тихог смеха њиховог учини ми се ноћи неке да то Драгољуб преде.

У виноград понекад одем сам, дању. Ноћу ме сенке плаше.
И чујем шуми лоза и као да ме пита :
– Сећаш се дечаче деда и старог друштва нашег ?
Где ти је брат малени што он некад не дође
зар заборави да овај виноград има
још увек најлепше на свету грожђе ?
–  Ни секе нема да сврати – тужно чокоти шуме
– да видимо јој косу од злата, да чујемо њене песме…
Венац од белих рада ко она нико исплести не уме.
Жељни смо, срце нам ледно.
Ја ћутим, шта да им кажем ?
Срце ми празна палата. Тешко је и мени бедном.
Ко тужни добошар о добош срце ми жалосно лупа.
Одавно нема мени моје сестре и брата. Па лажем :
– Доћиће они, доћиће заједно једном. Бићемо поново скупа…

И рекао сам сину да виноград продати не сме.

Настави са читањем “У НАШЕМ СТАРОМ ВИНОГРАДУ – Радован Синђелић       “