Поричем те уз вино
Овај горки Шардоне, развија у
мени слику оне плаже у Марбели
и сво оно вино које смо испијали
Све оне осунчане додире, и
пољупце по врату које идаље
осећам као ход по врелом песку
Оставио си по мени мноштво рана
изрезбарених истом овом флашом
коју не испуштам из руку
Хтела бих да ти лице накратко видим,
да ти кажем да ми никако не излазиш из главе,
да ме ово вино само подсети на тебе
Шта ли мислиш зашто га пијем? Све ми почиње
и завршава са њим, јутра, топла јутра, оно свежо повечерје
и летње вечери пуне азура
Свако вече започињем твојим писмом,
читам га лагано,
крајње суздржано, да не бризнем у плач
и не развијем тебе
у себи као некада
Да у огледалу не угледам твоје усне,
неке благо румене, попут мојих сада,
оне очи сасушене од сталног сунчања
на овој обали
Не знам колико ћу флаша украсити
мојим песмама, свака је наизглед иста,
започиње и завршава се тобом
Твојим бледим јагодицама и благо
кестенастим локницама, које се тако вешто
њишу на овом источном ветру
Рукама бих својим извајала твоје тело,
твоје лице и очи, посматрала бих га и
молила се оном горе да ми те сачува
Тражим спас у овом вину, знајући да боље
сутра доћи неће, знам да другој милујеш лице,
само ми остани срећан, а ја, вечно ћу волети ову
Марбелу, само због тебе и горког ми вина
© Милица Обрадовић
