Откад похрлисмо стазом недорека
у безгласју тужном престале су речи.
Сви опрости бивши постали су јека
што к тишини хрли дасе одлелечи.
К’о да су нам судбу суђаје „исплеле”,
на белом папиру црно нам се пише!
Можда су нас очи урокљиве клеле,
па белег прошлости стално нам се брише.
Нечујно смо к’ себи примицали међе,
преорали своја стратиште и гробље.
При сусрету с братом мрчили смо веђе,
туђину умилни, постали смо робље!
Као поданици без сопства и хтења
поништисмо писмо, огњиште и претке.
К’о семе маслачка ког дах ветра мења
постали смо чудо, птице тужне, ретке.
Можда ћемо смерно, „ми што нисмо знали”,
винути се к небу као ладолежи,
ал’ се нисмо никад упитали да ли
у бекству од себе „ виша правда” лежи!
Док чекамо кротки у својој крлетки
да у трену једном свет се преокрене,
можда ћемо ради „безгласја” и сплетки
бити недостојни те „велике сцене”?
Хвала Вам на свим Вашим песмама. У све Ваше стихове су уткани музика и звуци који прате сваку написану реч.
Хвала Вам господине Дарко на дивном коментару.
Срдачан поздрав!