КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ
Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.
Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.
Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне
Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.
Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.
Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.
Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.
Љиљана Тамбурић
