ЗАДЊА ПЕСМА
У залеђу свог живота, задњу песму да напишем
о љубави својој страсној, како љубих једну жену
неће она за то знати, нит сазнати дал још дишем
од тренутка кад је сретох, заволех ја и сен њену.
И она се мени дала, не схватајућ шта ми значи
ја се попех на врх неба, љубав своју да љубујем
ореол ме Сунца обли, до покрова да ме зрачи
кад и сада моја није, ја ћу љубав да самујем.
Љубићу је у осами, у срцу је урезати
а болна ће моја душа, до призвања још да пати
не реците ви тој жени, не сме она за то знати
кад не буде више мене, и сама ће то да схвати.
нећу више ја да пишем, нити љубав да призивам
себично ћу ја да чувам, то што имах неће проћи
не пожелех ништа више, у души је ја дозивам
нову љубав ја не желим, као ова неће доћи.
© Мирко Стојадиновић
(Прочитано: 73 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.059 пута)
