СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић

СЕЋАЊЕ

У подне врелог јулског дана
сунце је негде на пола пута
да обиђе нашу планету,
ни птице небом не прелећу,
нема облака да залута
да на час сакрије небеску свећу.

У халаду Дунавског парка
крај бисте Мике Антића,
нас двоје загрљени
седимо поред шумарка,
уживамо у миловању ветрића
у некој причи занесени.

Гледамо поред процвалог ириса
неке веселе сватове
како по парку лутају,
два лабуда Иса и Биса
истежу своје вратове
док по језеру плутају.

Стари сват се гега у ходу
као под теретом кљусе,
можда га жуљају ципеле нове,
деца бацају кокице у воду
купљене на киоску код мусе
на углу Дунавске и Змај Јове.

Седимо на клупи испод платана,
сунце своју топлоту сеје,
причам приљубљен уз њено тело
о месецу и звездама,
на то се она грохотом смеје
док руком брише знојаво чело.

Ужарен бетон топлоту зрачи,
мада седимо у дубокој сени
лепи се блуза за тело од зноја,
нама баш ништа то не значи,
седимо чврсто загрљени
вољена моја и ја.

Настави са читањем “СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић”