Месец: јун 2021.

Огледало будућности – Снежана Марко-Мусинов

Огледало будућности

Успомена на историјску судбину
што обележи један народ
и умањи знатно његов пород
за 28. јун се везује
и тад велики српски празник бије
да се живаљ ни пред ким не повије,
у скуте зла нагло савије
и ту сакрије од садашњице и давнина,
времена која нису увек,
и не беху стално фина
па сећања кад навру
Газиместан помену и Лазара
којим се једно доба затвара,
а памте Косовског боја страдања
која, уз спомињања, прате увек нова надања,
буде емоцију припадања,
неодустајања, непропадања,
ради огледала будућности
без прекомерне патње и злости;
у боље сутра, одлучним кораком
треба храбро повести,
ко зна колико далеко тај пут може одвести?
Времеплов браник историје чува
савремена Видовдан песма
кад из многих уста хорски загрува
и снагу патриотизма изнова јачу дотура.

Снежана Марко-Мусинов

3.6.2021.

 

ВИДОВДАН – Јована Марковић

ВИДОВДАН

Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.

Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.

Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!

Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7
Победничка песма на конкурсу ВИДОВДАН 2021. у категорији млади песници

 

ВИДОВДАН – Бојана Мицић

ВИДОВДАН

Видовдане,
мој лепи дане.
Газиместан је место,
и радости и ране.
Видовдане што зацељујеш моје ране,
али ми и сузу даш,
кад сетим се јунака и Лазара,
оно што историја има,
да се учи надалеко,
да се памти годинама.
И Косметом што птице лете,
сваки пут ме на Видовдан сете,
на косовски бој, на завет јунака
што нема ниједна земља,
ко земља јунака.
Видовдане,
иако ми срце затрепери кад чујем ти име,
кад чујем песме испеване о теби и тужне риме,
Волим те мој Видовдане,
Што си печат Земље моје вољене,
Душе моје сломљене, али склопљене у цело,
Јер ти си Видовдане моје душе део.

© Бојана Мицић
15. јун 2021. године

 

Dajte mi drugu mene

Dajte mi jednu masku,
novu i drugačiju
onu koja će s mojim licem
s mojim tijelom
kao koža srasti.

Dajte mi jednu drugu mene
iz korijena, ponovo rođenu
ne samo za sad, ne samo po potrebi.

Odglumim i ja često
izaberem neku od maski
iz širokog asortimana
životnog maskembala
ali, preklinjem vas, dajte mi
jednu masku da bude ja
da se ispod nje ne vidi
duša ova sva.

Budem i ja drugi neko,
želeći da me ne prozre niko
iako oči se uvijek
ispod maske vide
kroz njih se ne prolazi olako.

O, dajte mi jednu novu mene
da se ne prepoznam ni sama
dajte mi, kad vas molim,
u sjenku da se pretvorim
da me nema u obrisima
putevima mojih rasustih koraka.

Dajte mi jednu masku
i jedan zaborav.
Настави са читањем “Dajte mi drugu mene”

Поље божурова – Данијела Нела Јевремовић

Ја, потомак Немањића,

Лазара и Обилића

не дам да ми некрст ломи крст!

Не дам своју Патријаршију,

Љевишку и Грачаницу,

свету земљу, жилу куцавицу,

родну груду, ћирилицу.

Не дам поље божурова

нико је из крви мојих прадедова!

Не дам орла, крила соколова,

ни звездано небо изнад Косова.

Не дам звона дечанска

ту је моја вера исконска,

не дам храст и орах,

стазу којом хода монах!

Не дирајте ми светиње

пусте аветиње

то је увек било моје

оку и души свето је!

И ова суза  што кане

над иконом Богородице

стићи ће вас кад овоземаљско стане.

 

Ту, у цркви поносне Лазарице

молише се мајке за синове јединце,

исплакаше очи “косовке девојке”

док чекаше са Кошара момке.

Памти црква Лазарица

сва та вером обасјана лица,

кад се у њој причестила војска

Христова чета мученика.

Помози свети дане, Видовдане

да се њихова душа у висине вине,

да процвета поље божурова

на слободној, српској земљи Косова!

MOŽDA – Gordana Vekić

Možda…

Kad tišina postane sve češća,
Nema tih reči koje mogu
Popuniti prazninu veličine svemira.
I koliko god želela,
Ne mogu ostati uhvaćena
U mreži nekih drugih trenutaka.
Čovek je vuk.
Može da promeni dlaku,
Ali teško da će promeniti ćud.
Ipak, lako je poverovati…
Tako lako…
Ljubav je prazan prostor u nama
Koji se nekad lako popuni
Slatkim rečima.
Trenutak kad nam je potrebno
Potisnuti gorčinu života.
I baš tada naiđeš na nekog
Ko se za to brusio godinama.

Možda…
Za deceniju ili dve…
Možda naslonjena na prozor
Pored pustinjske ruže
I zagledana u daljinu,
Uzdahnem duboko i izdahnem…
Možda će taj dah oduvati prašinu
Sa požutelog lista…
Možda će doći do tvoga oka…
I možda će u njemu zasijati iskre
Kao malo sazvežđe
Koje sam mesecima za tebe gradila.
Možda će tvoje srce za trenutak
Zakucati brže
I možda će taj zvuk na trenutak
Prekinuti tišinu.
I možda ćeš čuti vrisak moje duše :
“Molim te, reci bilo šta, samo me ne kuliraj!”
I možda ćeš tada znati kako ćutanje boli
i kako sam samo tebe umela da volim.
Tebe, koji si samo sebe sa mnom voleo.

(C) Goca Vekić

О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић

О ВИДОВДАНУ

Прича је једно,
дела су сасвим друго.
Како је само дошло до тога
да твоју причу о љубави
преселим у снове о нама?
Где сам то тражила оправдања за тебе?
Пред бежањем из брачне
у моју постељу,
пред најгорим о најбољем пријатељу,
пред сујетом која је и од мене
видела непријатеља.
Пред рекама алкохола
које теку твојим венама.
Како сам у твом волим те
чула шапутања једне чисте песничке
душе?
Како сам пречула врисак амбиције
која је спремна да гази?
Где сам то нашла инспирацију
о теби и мени, о заједничком чеду
и уживању за заувек?
Причао си тако лепо
и тако нежно уздисао нас.
То ме је понело.
То ми је дало подлогу
да посејем твоје речи
и да гајим наш врт снова.
Можда једнога дана,
негде о ВИДОВДАНУ,
будемо уживали у плодовима лозе.
Можда једнога дана
и купимо тај казан да печемо
лозовачу.
Можда једном о ВИДОВДАНУ.
Сада, о ВИДОВДАНУ,
само желим да те преживим.

Настави са читањем “О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић”

ЉУБАВ- Душан Комазец

Љубав је ко’ свемир
који стално расте
и уноси немир
у дубину душе.

Љубав је ко ласте
у пролеће рано
што препреке руше
да стигну на време
и озаре неко
лице уплакано.

ПИЈЕМ ЦРНО – Мр Ратко Тодосијевић Баћо

Поводом давања полугодишњег помена мр Ратку Тодосијевићу Баћи 12.06.2020. године, промовисана је његова књига ПИЈЕМ ЦРНО у кругу породице, његових пријатеља и чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, које је издавач књиге.

Отштампана је прва књига мр Ратка Тодосијевића Баће “ПИЈЕМ ЦРНО”. У њој ћете сазнати ко је био пуковник, сликар и песник мр Ратко Тодосијевић Баћо, сазнаћете како је писао поезију и видећете како је сликао. Издавач књиге је Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији је активни члан Баћо био. Иначе на годишњој скупштини удружења одлучено је једногласно да Годишњу награду ПоезијаСРБ за 2020. годину добије постхумно мр Ратко Тодосијевић Баћо за свој целокупан стваралачки рад у области поезије и сликарства и активан допринос раду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.


ПИЈЕМ ЦРНО – мр. Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац 

ПИЈЕМ ЦРНО

Прво
Сам те пио пијући
Затим сам те пио
Опијајући се
Сада пијем у својој
Тишини.
А та ми тишина
Доноси сећања
На опљачкану
Проћердану младост
Празне чаше
Кафанске вечери
Које зјапе у њима.
За кафанским столом
Коме је жижак одавно
Прозуко ногаре
Остају давно неповратне
Успомене.
Или ти ужади
Удављеника туђом Невиношћу
Покривених – покривених
Туђим одласком
Чујем или ми се само
Чини како ми самоћа
Говори да одлазиш.
Не кривите ме
Што не могу и не желим
Да руку заборава
Прихватим.
Кафана, сто, чаша
Вина – чаша вина
Ти и Ја и крај.
Пијем црно.


Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац – слика на ФЕДРАРУ
Настави са читањем “ПИЈЕМ ЦРНО – Мр Ратко Тодосијевић Баћо”

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић је изговорио ову песму 11.02.2010. године, пред препуном салом Дома војске у касарни Цар Лазар у Крушевцу.

Миодраг Динуловић, сада управник Краљевачког позоришта је изговорио ову песму 10. децембра 2009. године у Крушевачком позоришту.

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ

Писао сам име твоје,
на папиру, у трави,
на дрвећу, у срцу,
свуда сам писао.

А ти си се смејала и говорила
како је то глупо,
јер имена луда налазе се свуда.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…

А кад би знала, не би се смејала
писању мом, шапутању мом,
патњама мојим.

Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
не знаш, ништа ти не знаш…

Настави са читањем “ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ – Љубодраг Обрадовић”