Поводом давања полугодишњег помена мр Ратку Тодосијевићу Баћи 12.06.2020. године, промовисана је његова књига ПИЈЕМ ЦРНО у кругу породице, његових пријатеља и чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, које је издавач књиге.
Отштампана је прва књига мр Ратка Тодосијевића Баће “ПИЈЕМ ЦРНО”. У њој ћете сазнати ко је био пуковник, сликар и песник мр Ратко Тодосијевић Баћо, сазнаћете како је писао поезију и видећете како је сликао. Издавач књиге је Удружење песника Србије ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији је активни члан Баћо био. Иначе на годишњој скупштини удружења одлучено је једногласно да Годишњу награду ПоезијаСРБ за 2020. годину добије постхумно мр Ратко Тодосијевић Баћо за свој целокупан стваралачки рад у области поезије и сликарства и активан допринос раду Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
ПИЈЕМ ЦРНО – мр. Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац
ПИЈЕМ ЦРНО
Прво
Сам те пио пијући
Затим сам те пио
Опијајући се
Сада пијем у својој
Тишини.
А та ми тишина
Доноси сећања
На опљачкану
Проћердану младост
Празне чаше
Кафанске вечери
Које зјапе у њима.
За кафанским столом
Коме је жижак одавно
Прозуко ногаре
Остају давно неповратне
Успомене.
Или ти ужади
Удављеника туђом Невиношћу
Покривених – покривених
Туђим одласком
Чујем или ми се само
Чини како ми самоћа
Говори да одлазиш.
Не кривите ме
Што не могу и не желим
Да руку заборава
Прихватим.
Кафана, сто, чаша
Вина – чаша вина
Ти и Ја и крај.
Пијем црно.
Ратко Тодосијевић Баћо, Крушевац – слика на ФЕДРАРУ
ПОЛУГОДИШЊИ ПОМЕН РАТКУ ТОДОСИЈЕВИЋУ – БАЋИ –
ДАНА 12 ЈУНА 2021.године на новом Крушевачком гробљу
Окупили смо се на Новом Крушевачком гробљу дана 12 јуна 2021.године да одамо почаст – нашем колеги, правнику, песнику, новинару, сликару, војнику. Окупила се ужа породица и сви ми његови пријатељи, колеге по било којој делатности где је БАЋО увек био присутан и јако активан.
Након завршетка на гробу од стране оца крушевачког – паљења свеће , узимање жита и вина нашем покојнику Баћи – скоро сви смо се упутили на ручак и песнички дан посвећен нашем пријатељу Баћи.
У ресторану програм песнички је водио најстарији по годинама песник Мирко Стојадиновић. Учесници осим Мирка били су – потпретседник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ – Светлана Ђурђевић Ђурђа, пред. скупштине ПоезијеСРБ Мирослав Мића Живановић, члан УО ПоезијаСРБ – Саша Милетић, чланови – Милан Марковић Лака и Градимир Града Карајовић.
Осим нас били су из удружења ЛОГОС – СВОЈИНОВО, Јаворка, Лазар и председник њиховог удружења. Такође ту је био пуковник Раде Биочанин и фудбалер Тричковић – велики пријатељи покојног Баће.
Програм је био добар где су песници евоцирали најбоље Баћине песме и том приликом су представници удружења Логос поклонили породици једну слику коју је Баћа сликао.
Говорници су били Мирко, Ђурђа, Милан, Саша, Мића, Града, представник Логоса, који су говорили песме и досетке – успомене на Баћу.
Значајно је да се напомене и да су КУД Вук Караџић из Треботина Жабара и Мале Врбнице, КЦК и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ одлучили да се ликовна колонија на ФЕДРАРУ од сада зове по оснивачу – мр Ратко Тодосијевић – Баћо – што је пријатно и са одушевљењем примљено код свих – породице и осталих пријатеља.
На крају – ћерка Баћина, Биљана је поклонила рад Баћин – командира карауле ” ЧЕСТАК” – из 55. граничног батаљона Призрен- Милану Маковићу Лаки.
Милан Маковић Лакa
Мр Ратко Тодосијевић Баћо – ПИЈЕМ ЦРНО – Све пролази, а уметност остаје, Љубодраг Обрадовић
Пред нама је прва књига мр Ратка Тодосијевића Баће, штампана силом прилика, постхумно… Али тако то бива кад ПРОЂЕ ЖИВОТ…
“Прође живот, прође младост пуста,
с ветровима године ношене.
Сећања су почела да бледе
и наде су с тугом покошене.
Пусте речи у магли нестају.
Остадоше избледеле слике,
кад се петли огласе у зору,
плаветнило прекрије видике.
Усахле су године радости.
Празне стоје у кафани чаше.
Река среће ноћас је далеко,
успомене једино осташе”.
/ПРОЂЕ ЖИВОТ – страна 117./
А живот увек прође, мада многи тога нису свесни, све до самога краја. Све мисле, неће се то њима десити! А Баћо је и те како свестан пролазности, што доказује и ова песма. Јер кад све прође, “успомене једино осташе”, т.ј. остаје дело, које не бледи са протеком времена… Напротив, са годинама које пролазе, добија на вредности, јер је и написана песма, а посебно насликана слика, раритет који се не може поновити… Мој земљак Баћо је рођен у Треботину. У мојој кући (берберници мога оца) је одрастао, постао момак, слушајући приче одраслих о лепотама супротног пола и важности освајања. Те приче су га пратиле кроз живот и кад је отишао на високе војне школе, а и касније, кад је и сам одрастао и схватио да љубав осим уживања у блискости тренутка, доноси и опстанак људског рода. Баћо је поезију носио одувек у себи… Носио је и свој Треботин, шљивик свога деде.
“У ШЉИВИКУ МОГА ДЕДЕ
ПРАДЕДОВА ШЉИВА КРИВА
УВРНУТА У ЧВОРОВИМА
МАЛО ПРАВА МАЛО КРИВА
У ШЉИВИКУ ДЕДЕ МОГА
ОДОЛЕВА ВЕТРОВИМА
РАДУЈЕ СЕ ЦИКУ ЗОРЕ
А ЗА ДЕДОМ ЈОШ БОЛУЈЕ
ШТО ГА НЕМА ДА ЗАОРЕ
У ШЉИВИКУ ДЕДЕ МОГА
ПРАДЕДОВА ШЉИВА”…
/У ШЉИВИКУ – страна 32./
Кажу познаваоци правописних правила да поезију не треба писати великим словима, јер се то тумачи као знак викања. Али Баћи је до те успомене на дедин шљивик у Треботину, који је засадио његов прадеда, толико стало, да је спреман и да виче да га сви јасно чују. Мр Ратко Тодосијевић Баћо је као војник још у младости напустио свој Треботин, али његов дух и лепоте носио је са собом, било где да је ишао и никад га није заборавио. Није заборавио ни Треботинску реку, у којој се млад купао и скакао у Вир испод Војине и Александрине воденице, што се може и видети на слици коју је Баћо насликао, а ставили смо је на корице ове књиге… “Чију судбу сад да проричемо Кад нам Дечане жицом омеђили. Не помажу књиге старославне, Давно смо их све изучили, Све узалуд кад их не памтимо. Нема браће истомишљеника. Његошев смо завет погазили Не чујемо ни кнежеву клетву Па нам кукољ угуши Божуре. Где границе сада поставити”? /ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА – страна 83./ Поменуо сам и песму “ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА“ у којој се јасно показује да је Ратко био велики родољуб, коме је његова земља увек била у срцу и да му је било претешко бреме догађаја на које није могао да утиче, колико је хтео… И шта више писати о овој књизи? Шта више причати о громади, боему, песнику, сликару, какав је био мр Ратко Тодосијевић Баћо?
Можда ће нешто више рећи интервју који ми је Баћо дао за моју књигу УКРОТИТИ ЕТАР…
Свакако ћемо доста тога о Ратку сазнати у записима о њему и његовом делу, колега песника и сликара и пријатеља, који следе…
Али све о томе, ко је био и како је живео мр Ратко Тодосијевић Баћо, говориће нам његове песме и слике, које нам је оставио!
Љубодраг Обрадовић
Интервју са пуковником, сликаром и песником – Сликарство и поезија не мењају свет, али га чине лепшим – Љубодраг Обрадовић
· Ратко, са тобом сам започео сарадњу у култури, још давне 1997. године, када је у оквиру ФЕДРАРА организована прва ЛИКОВНА ИЗЛОЖБА у нашој средини, а била је то изложба твојих слика. Како данас после 20 година постојања ФЕДРАРА гледаш на тај почетни ентузијазам и целокупни рад ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ ФЕДРАРО, чији си оснивач и дугогодишњи селектор практично био ти?
Тачно је да смо крајем прошлог века почели сарадњу у култури, и то жељом културних прегаоца и посленика, организационог одбора ФЕДРАРО и твог лично, да ја са самосталном изложбом у оквиру СУПЕС-а будем део општег програма ФЕДРАРО. С обзиром да сам рођен у Треботину, ту сам стекао основно образовање, нацртао први цртеж, слику, предлог је једногласно прихваћен. Средина у којој сам рођен, моји школски другови су чули да се ја поред војног позива бавим и сликарством. Сви су са великим задовољством то прихватили, а задовољство је било обострано и за мене је то била прилика да се одужим завичају у коме сам одрастао, и који ми вечно остаје у души. На одбору смо основали и ликовну колонију ФЕДРАРО. На првој колонији је учествовало 7 уметника, сликара и вајара која је одржана 1998. године. Касније се број учесника мењао, не само бројчано него и у квалитету. Кроз досадашњих двадесет прошло је доста сликара аматера, академских сликара, вајара, карикатуриста, сликара наиве, разних професија професора ликовне културе, историчара уметности, радника, лекара, правника и других. На ликовним колонијама су учествовали сликари Расинског округа али и сликари из ширег окружења. Посебно бих истакао учешће завичајних сликара, добрих, талентованих младих што је и био један од циљева стварања ликовне колоније.
У једној проширеној реченици ти могу одговорити како данас гледам после двадесет година трајања ФЕДРАРА, СУПЕС-а и ликовне колоније. Био је то леп и трновит пут, добро утабан са пуно ентузијазма, рада, зноја, кога у наредном периоду, са још већим радом, жаром и новим садржајима треба асфалтирати, мало шале, али наставити у нове победе.
У једној проширеној реченици ти могу одговорити како данас гледам после двадесет година трајања ФЕДРАРА, СУПЕС-а и ликовне колоније. Био је то леп и трновит пут, добро утабан са пуно ентузијазма, рада, зноја, кога у наредном периоду, са још већим радом, жаром и новим садржајима треба асфалтирати, мало шале, али наставити у нове победе.
· Откуд то да један пуковник почне да слика?
Ја сам са сликарством почео да се бавим још као питомац, студент Војне академије 1966. године. До добијања чина пуковника имао сам 28 самосталних и преко 6о колективних изложби. Преко 100 ликовних колонија у земљи и међународних, студијских ликовних путовања, смотри, симпозијума, бијенала… Више од 18 значајних награда, признања, повеља. Једна од значајнијих новембарска награда за сликарство и допринос културном стваралаштву СР Југославије. Моје слике се налазе по градовима на свим континентима.
· Био си на бројним колонијама. Која је то чаробна моћ која привлачи сликаре да заједно сликају и друже се?
Тачно је да сам учествовао на великом броју ликовних колонија и ликовних саборовања у земљи и иностранству. Свака од њих има посебан доживљај, дух, обележје, згоде и незгоде, упознавање знаменитих места у коме су се одржавале, дружење, па и љубав. Ух, куд поменух љубав. Знаш после целодневног рада, уследи вечера са дружењем, попије се по која више, кренем на ноћни-рано јутарњи одмор, промашим број собе, „извини колегинице“, „ништа, само затвори врата“. Кренем према вратима и таман да их затворим, нова команда „али са унутрашње стране“?
· Ти си једини сликар кога ја знам који најчешће поклања своје слике, док их остали продају. Како и зашто је дошло до таквог твог приступа у улажењу твојих слика у станове пријатеља?
Слика као уметничко дело има вредност ако је у галеријама, музејима, значајним установама, код колекционара, приватним збиркама… Јер њихову вредност у тим културним објектима дају квалификовани људи, историчари уметности, кустоси, људи од струке. Друга вредност слике уметниковог дела је она коју одређују сами аутори. Због економске моћи купаца цена није мерило вредности. Ја спадам међу скупље сликаре у нашој средини. Често купци желе слику, а не могу то да покрију ценом. Ја им испуним жељу и поклоним им слику од срца. И сам сам у животу много пута осетио да оно што сам желео, нисам могао да остварим. Сада сам у могућности да то другима учиним и, ето, ја то радо чиним и чинићу у будуће.
· И кључно питање за овај интервју, као познати и цењени сликар, одлучио си да пишеш поезију, зашто? Може ли се поезијом лакше него са сликама мењати свет?
Сматрам да су то две области уметничког стваралаштва, које имају доста заједничког. И једна и друга користе моћ највећег уметника, природе. Добар песник, приповедач, романописац, својим казивањем и описивањем места догађања, ликова, ствара слику код читалаца, док сликари стварањем дела, рецимо пејзажа, исликавају поезију.
Сигуран сам у једно, да обе области уметничког стваралаштва, ако не мењају свет, сигурно га чине лепшим, а условно га и мењају. Бавио сам се и раније писањем поезије, али сам предност давао својој условно речено првој љубави, сликарству.
Интервју урадио:
Љубодраг Обрадовић, Треботин
„МОРАВСКО ЧОВЕЧАНСТВО“ ЈЕДНОГ БАЋЕ, Љубиша Ђидић
У књизи „ХИЛАНДАРСКА ЛОЗА“ која заправо представља моје дневничке записе о томе како је у Србији – по манастирима рашко-призренске и моравске школе – засађивана ова света биљка коју сам донео са Хиландара, нашао се и детаљ када сам 14. октобра 2017. био са Баћом.
Наиме , тамо смо нас двојица ишли „на крсну калемарску славу“ у виногорје Раце Пантелића, из села Селишта, јер смо њега као врсног калемара пронашли да ову лозу из хиландарских резница претвори у будуће калемове:
„На пољани, под ведрим небом. Клупе и столови. Иће и пиће. Изузетан гулаш, изузетног кулинарског умећа.
Са мном је сликар Баћо Тодосијевић који зна да ме проведе кроз моравске врбаке , тамо где се заправо и крије то „моравско човечанство“.
Дошли на славу људи из Русије, Украјине, Бугарске, Македоније… И званичници Епархије, званичници општине Трстеник, и неки од нас… И мој пријатељ Баћо! …“
Ако бих с неким другим дневничким записима на овај начин наставио, сигурно бих записао много детаља из дружења са овом дивним представником „моравског човечанства“.
Том дебељушкастом Баћи све је одговарало: доброта (која је избијала из његовог карактера) , дружељубље (које је избијало из његовог боемства) , радозналост (из његове тајне војне службе којој је тајно служио у свом родољубљу), али и креативност као природни дар (дакле, оно знанство) у којем је испољио раскошну природу свог виђења света: као талентован сликар и песник.
Кад је свраћао своје пријатеље у кафић „на црно вино“ да ли је тајно патио од неке недосегнуте љубави коју је имао у својој војној професији, недосегнуте љубави за неким другарством, за неком женом, за неком истином коју је скривао, а да можда, од тог вина више није желео ништа друго да види до свет „изван сваког зла“.
Могао бих неке друге дневничке записе забележити у више наврата. Када сам га позивао на Козник, 9. августа, на Светог Пателејмона на Ликовно-песничку колонију Баћа је у оба случаја предњачио, што нису могли његови чести сапутници Љуба Обрадовић и Мића Живановић, јер су били само песници.
Могао бих навести да сам га наговарао да као академски сликар једном отвори самосталну изложбу у Галерији Милића од Мачве.
Јесам ли му давао моје нове књиге. Јесам. Је ли је он мени давао слике. Јесте. Хуманитарни поклони за манастир Милентију, за једну основну школу у Поповићима крај Краљева… Једна „Ветрењача“ ми је посебно легла. Откуд том треботинском Санча Панси ти мотиви омиљених ветрењача? Жупски ветрови једино миришу на вино. И то на рујно вино – можда је зато „волео црно“. Тражећи вечно оног чији је откуцај срца једнак откуцају срца мог, све ми се чини да је са њим отишла личност које је имала неке лепе муке, а нама је оставио маску једног дивног чаробњака који је свима прирастао за срце.
Волео бих да га памтим по овој другој особини.
Човечанства је увек мање кад оде један човек, каже Џон Лок.
У Крушевцу је „моравског човечанства“ мање, уколико нас напушта неко какав беше Ратко Тодосијевић. БАЋО!
Љубиша Бата Ђидић, Крушевац
Ратко Тодосијевић Баћо: ”Пијем црно” У трагању за добрим вјетром, Вељко Стамболија
Човјек у свом вијеку најтеже подноси празнину. Највећа празнина која му се може десити је самоћа. Самоћу попуњава круг породице, ужа и шира родбина, круг пријатеља, колеге на послу, креативни рад, активна дружења на мјестима гдје се окупљају људи (позориште, стадиони, кафане…). У тренутку када човјек, због животних околности, судбине, бива лишен неких од ових важних породичних и друштвених активности јавља се празнина која може произвести озбиљне посљедице. Смрт родитеља, брачног друга, касније одлазак дјеце и… породична кошница се испразнила. Ненадано човјек се нађе пред зјапећом празнином и болном самоћом. Празан стан или кућа, тишина, Мунков крик усамљености. Остају човјеку и друге друштвене активности, али оне не трају дуго јер након свих активности опет се човјек враћа у своју самоћу, тишину, празнину.
Ратко Тодосијевић Баћо: ”Пијем црно” У трагању за добрим вјетром, Вељко Стамболија
Човјек у свом вијеку најтеже подноси празнину. Највећа празнина која му се може десити је самоћа. Самоћу попуњава круг породице, ужа и шира родбина, круг пријатеља, колеге на послу, креативни рад, активна дружења на мјестима гдје се окупљају људи (позориште, стадиони, кафане…). У тренутку када човјек, због животних околности, судбине, бива лишен неких од ових важних породичних и друштвених активности јавља се празнина која може произвести озбиљне посљедице. Смрт родитеља, брачног друга, касније одлазак дјеце и… породична кошница се испразнила. Ненадано човјек се нађе пред зјапећом празнином и болном самоћом. Празан стан или кућа, тишина, Мунков крик усамљености. Остају човјеку и друге друштвене активности, али оне не трају дуго јер након свих активности опет се човјек враћа у своју самоћу, тишину, празнину.
Такви људи пролазе поред нас, понекад и сједе с нама и обично су добродушно распричани као да желе да надокнаде оно што су пропустили у тишини своје усамљености. Но тешко је надокнадити породичну блискост коју они очајнички траже у случајним или најављеним сусретима. Пажљивији посматрач ће код таквих људи у очима примјетити сјету, тугу и прикривену бол ма колико покушавали да их камуфлирају. На крају крајева, све су то технички разговори са познаницима, пријатељима… без дубљих емоција. Најдубљу емотивну испуњеност може понудити само породица.
Ратко Тодосијевић Баћо, по својој природи дружељубив и доброћудан човјек, није се задовољио само животним позивом професионалног војника, мада је и на том пољу градио успјешну војну каријеру, тражио је да себе искуша и на пољу умјетности. Открио је, а други су то и потврдили, да уз добро познавање оружја, оруђа, тактике и војне стратегије посједује и дар за сликарство. Вјероватно је палета боја била младалачка и школска љубав којих се он није одрицао ни под стегом војничког живота.
Просто је било уживање гледати како Баћо с лакоћом савладава бијело сликарско платно у, скоро, свим сликарским техникама. Увијек је био добри дух ликовних колонија с ове и оне стране Дрине. Нема ниједног његовог пријатеља а да му Баћо великодушно није поклонио бар једну слику. Дјелио је свој дар и са другима, несебично их упућујући у тајне сликарских техника.
Сплетом животних околности Ратко Тодосијевић Баћо остаје без брачног друга, дјеца су отишла у потрази за својом плавом звездом и Баћо је, на неки начин остао сам. Наравно, човјек као Баћо никад није сам, али када се стиша дан, када се разиђу многобројни пријатељи, Баћо се враћао у своју самотну тишину. Е, па ту самоћу и тишину нисте могли, до краја, пронаћи у сликама. Можда, у његовом честом сликарском мотиву, по којем је био препознатљив, усамљеној вјетрењачи. Та вјетрењача са својим раширеним крилима призивала је на дружење. Нажалост, једини јој је пријатељ и посјетилац нестални вјетар. Тако је Баћо у потрази за добрим вјетром ишао са колоније на колонију и тјерао од себе самоћу и тишину.
Ако сте помислили да је Баћо остао само на сликарству, онда га нисте добро познавали. Ликовне колоније често су пратиле и пјесничке манифестације, и обрнуто. Ослушкивао је овај мајстор киста и пјев својих пријатеља пјесника. Вјеројатно је он негдје поред кистова, тубица боје, шпахне, његово омиљено сликарско средство, терпентина… имао и свеску са стиховима. У почетку бојажљиво, вадио је он ту своју свјешчицу и читао стихове пријатељима. Касније, охрабрен од својих пријатеља пјесника, све чешће. Имао је и планове да штампа збирку тих својих пјесама, али их је одлагао због скромности. Било га је помало и страх од критичара којих је у Крушевцу поприличан број. Но било како било, пред нама се налази Баћина збирка пјесама, захваљујући његовом пријатељу и комшији Љуби Обрадовићу.
И, управо, у поезији Ратко Тодосијевић Баћо је отворио своју душу. Пажљиви читалац ће уочити да се у збирци најчешће спомињу ове ријечи: тишина, самоћа, преклано гудало, жал за младошћу, снови, животна омеђеност, дозивање у сан вољене особе, кафана, празна чаша, пролазност, празнина и сасвим на крају слутећи стихови:
”Представа је завршена
Ово је њен крај.”
Познавали смо све Баћине таленте, али да ли смо познавали Ратка Тодосијевића.
Вељко Стамболија, Крушевац
БАЋО – Велики боем, песник, сликар…, Латинка Ђорђевић
Велики боем, песник, сликар са срцем у ком љубоморно чува своје најмилије. Насмејан и увек расположен за добру шалу уз чашицу црног вина.
”Представа је завршена
Ово је њен крај.”
Познавали смо све Баћине таленте, али да ли смо познавали Ратка Тодосијевића.
Вељко Стамболија, Крушевац
БАЋО – Велики боем, песник, сликар…, Латинка Ђорђевић
Велики боем, песник, сликар са срцем у ком љубоморно чува своје најмилије. Насмејан и увек расположен за добру шалу уз чашицу црног вина.
Никада није остао дужан ни једној жени да је обасипа лепим комплиментом, онако џентлменски. Мало је људи са тим манирима као што је песник Баћо. Збивања из свог живота живописно преноси на платно и стихове!
Латинка Ђорђевић, Цирих
РАТКО ТОДОСИЈЕВИЋ – ПИЈЕМ ЦРНО, Чекај ме и ја ћу сигурно доћи, само ме чекај дуго, Мирослав Мића Живановић
Пре нешто више од тридесетак година радио сам у предузећу „ШИК“, са седиштем и радним погонима у Паруновцу, или, како су га обично звали „Дрвени комбинат“, гиганту дрвопрерађивачке индустрије у великој Југославији.
У комшилуку преко пута налазила се заједничка амбуланта комбината и предузећа „Милоје Закић“ сада „Трајал“ и касарна „7. Јули“. Као по обичају имали смо добре односе и лепу сарадњу са војском преко старешина са којима смо се често и дружили у пригодним ситуацијама.
Знао се протокол, али сам често мимо протокола виђао једног релативно младог плавооког мајора како улази у круг комбината и иде негде, а не долази у управну зграду у којој је била моја канцеларија и служба народне одбране.
Обезбеђење, које је такође било моја брига (у мојој надлежности), га је већ добро знало и дозвољавало му да уђе без икаквог објашњења о разлогу посете.
Позвао сам начелника службе народне одбране, изложио му шта сам уочио и питао, да ли се можда не ради о припреми неких заједнчких активности и да ли можда не прети нама ратна опасност, па се врше припреме за мобилизацију?!
Загонетно се смејуљио и рекао ми, директоре, не брините ништа, мајорове посете су нај-мирољубивије природе. Више он сарађује са лепшим делом колектива него са нама из народне одбране. Разумео сам добро и ако би се случајно срели само би се уљудно јавили један другом.
Нисмо се званично упознавали.
Ратка Тодосијевића сам упознао неку годину касније. Почео сам да певам по крушевачким кафанама и ресторанима, а он био чест гост. Волео је музику и увек у лепом друштву уживао, а нама као гост добро дошао. Ретки тренуци, да није галамио када почне песма. Тек много година касније увидео сам да је био наглув и схватио ту његову галаму.
Љубитељ лепе песме, каваљер, а његова омиљена песма је била „ко ти покида са грла ђердане“.
Негде око 1990. године ја сам отишао из комбината, а Ратко се негде изгубио. Нисам га видео годинама. После петнаестак година, први пут сам био на једној ликовно песничкој колонији и етно амбијенту Слободана Стојановића у Жабару, а у оквиру већ традиционалне културне манифестације „ФЕДРАРО“ Треботин – Жабаре. За сликарском палетом угледао сам старијег уметника дуге
проређене косе и браде са сликарском капом. Покушао сам да се присетим одакле ми је познат. Устао је и загрлио ме, одушевљен што ме види, а и мени је у тренутку било јасно да је то мој стари друг и фан, Ратко. Дирљив сусрет два боема, два пријатеља у већ озбиљним годинама. Тада сам сазнао да има надимак „Баћо“, да је био у дипломатији наш војни аташе у Паризу, да је пензионисан у чину пуковника, на жалост да је остао удовац, да живи сам, да се дружи са Миром, која је такође сликар и да му је још увек омиљена песма „Ко ти покида са грла ђердане“.
На тој манифестацији ја сам први пут говорио своју поезију и ако сам ангажован да певам и озвучим амбијент како би се боље чули. То је ваљда инспирисало Баћу да остави кичицу и да се и сам ненадано прикључи већ најављеним песницима као песник, а иако је ту био као неко ко је организовао сликарску колонију. Били смо топло прихваћени од већ, међу собом познатих песника из Ћуприје, Параћина, Алексинца, Лесковца, Крушевца, Александровца, Ћићевца, Бруса… После ФЕДРАРА односно СУПЕСА у оквиру ФЕДРАРА, лепо смо се дружили и учествовали на многим песничким маратонима, а моја песма „Баш ништа није као прошле године“, и Баћина „У шљивику мога деде“ постале су као неки песнички бисери.
Био је одличан сликар и песник и лепо говорио своју поезију.
Са Љубом Обрадовићем, Председником и оснивачем Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, са седиштем у Крушевцу и Светланом Ђурђевић – Ђурђом, чинили смо готово сталну екипу која је путовала и учествовала на многим песничким окупљањима.
Баћо и ја смо били приближних година, он нешто старији и приближно истих интересовања. На задовољство присутних другара песника и песникиња, имали смо скоро исту тему, ко је лепши? И ко се више допада женама.
Ја сам га провоцирао, а он би прихватао и расправа је почињала… Када два већ прилично матора и стара човека причају на ту тему, то обично буде смешно. Сви бисмо се смејали, свесни свега, а то нам се често понављало и увек исто и увек смешно.
Прелазили смо и на тему ко боље пише. Неко му је некада пренео како сам ја рекао да сам десет пута бољи песник од њега. Наравно такву будалаштину никад не бих изговорио и себи дозволио. Покушао сам да му објасним, али он то није хтео да чује, све док нисам рекао “како да се упоређујем са тобом кад ти и ниси песник. Ти си сликар”. Ујео сам га за срце, а све је било само шала. Ево сад, „Извини Баћо“.
После једне ликовне колоније, поклонио ми је своју слику. Био је шармантан и омиљен члан удружења, а сваке године обрадовао би добитника годишње награде за писање, неком својом сликом.
У последње време био је редован гост ресторана у оквиру Дома синдиката. Када је било лепо време, седео би у башти, тако да сам увек када дођем до центра града имао сигурно друштво и сигурно пиће. По некад му је долазила, као и обично старом намћору, жута минута. Откачио би по неког, данима га оговарао и понављао исту причу, а онда би се покајао и наставило би се по старом. Ако нисмо причали глупости о женама и хвалили свој шарм и раније подвиге, оговарали би одсутне другаре. И тако данима. Никада није било досадно и није било пакости.
Сви смо се међусобно поштовали и другарски волели, а по нека жустрија расправа ни око чега је била добродошла да разбије монотонију свакидашњице.
Први пут нас је Баћо стварно изневерио, што нас је изненада без најаве и поздрава напустио. Остао је доследан себи, матори намћор и сада када му је све опроштено, осим овога што нас је ујео за срце и напустио, остала је велика туга и празнина.
Сада нам недостаје и жалимо.
Нека му је вечна слава и хвала.
Мирослав Мића Живановић, Крушевац
НЕДОСАЊАНИ СНОВИ, Саша Милетић
Крушевачка културна сцена па и шира остала је без Ратка Тодосијевића – Баће, активног члана Удружења песника Србије – ПОЕЗИЈА СРБ.
Велики губитак за све познаваоце и љубитеље Баћиног стваралачког рада, имајући у виду, колики је допринос дао да Удружење песника Србије – ПОЕЗИЈА СРБ, добије на квалитету и значају, и вине се у поетске висине.
Ратко Тодосијевић – Баћо оставио је неизбрисив траг његовог неисцрпног културног стваралаштва. Велики човек, визионар, донатор, са стилом и шармом, боем, сликар у души, поета у срцу, непресушне инспирације, поклоник уметности и зелене униформе. За свој рад добитник многобројних награда и признања. (Мада га је то најмање занимало).
Наши пријатељски сусрети остаће незаборавни. Са пуно хумора, анегдоти, мисли…
Уз по коју чашицу црног вина не би ли нам се пробудиле емоције и прорадила инспирација за будућа надахнута стваралачка остварења. Поред његових антологијских слика, препознатљивог стила и технике, велика Баћина страст била је и поезија. И као што је сам једном рекао: ,,Да, то су две области уметничког стваралаштва, који имају доста тога заједничког и једна и друга користе моћ највећег уметника – природе’’.
Идеја да се ова књига поезије објави постхумно и угледа светлост дана под називом ,,Пијем црно’’, наишла је на одобравање код свих чланова удружења ПОЕЗИЈЕ СРБ.
А и оних који то нису, јер је наш Баћа то и заслужио.
Његова слобода стихова, певање о животу, природи, о љубавним чарима, вину, тренуцима заноса и среће, вапаји душе, меланхоличност са помешаним осећањима, бројне метафоре, поређења, где често провејава носталгија за неким прошлим временима који се вратити неће.
Све ово набројано краси ову књигу љубавне поезије као предуслов да ће она доживети свој велики успех и да ће читаоце оставити без даха. Јер то су слике преточене у стихове.
Песник пева о Морави:
“Ти свемоћна јака и горда,
А ја пред тобом сићушан,
А не знаш ти како је беспомоћан бити,
Док у твојим таласима,
Моје успомене отичу,
Праћене месечевим ликом,
И нашом сликом.”
Јер, природа је за аутора све, а без романтике и сањарења није могао…
”Звао сам те да ми у снове дођеш
У снове да их одсањамо
А нису досањани…”
Често је песник Преверовски инспирисан где исконска љубав доминира, где свака песма крије своју тајну, а сваки стих прича је за себе, али увек са неизвесним крајем. Јер, то је он био. Наш Баћо.
“Кафана, сто чаша,
Вина – чаша вина,
Ти и Ја и крај!
Пијем црно”.
Саша Милетић, Крушевац
БАЋО, Боривоје Бора Видојковић
Ко је имао ту срећу да је познавао Ратка Тодосијевића Баћу, тај је знао шта је то ЧОВЕК. Паметан, одмерен, учен. А знао је да и друге научи. Искрен друг и пријатељ, господин официр, пуковник, командант, магистар правних наука, а уз то и врстан сликар и песник истанчаног укуса и префињених манира. Волео је живот, своју породицу, своје потчињене, ратне другове, ценио своје претпостављене, а штитио слабе и нејаке. Одан својој домовини, поштен према својим друговима и пријатељима. А имао их је. Где год се кретао и где год је радио остављао је свој траг и сећање на њега. Једну трећину себе давао је породици, једну трећину послу, а једну трећину кафани. То сјајно треће место није давао никоме. Ту се невероватно добро сналазио и био истанчани перфекциониста са културом својственој само врхунском интелектуалцу. И никад сам. Око њега су се окупљали увек најбољи људи и одушевљавали се његовим шалама, досеткама, његовим манирима, његовом господском понашању у свакој прилици.
Ратко Тодосијевић Баћо није пио, он се сладио. Сладио се оним најбољим. Увек је добијао и пио само оно најбоље, црно, које плени и опија својим шмеком, мирисом кога је само ОН осећао, лепотом, укусом, изгледом, сипано у чаши само за њега. Та чаша је била нешто посебно, уосталом као и вино. Све се то стапало са Баћом, као да је само за њега точено, као да је само за њега посебан мајстор вина угађао по најфинијим француским рецептима.
Говорио је да је само један човек био бољи познавалац вина од њега, а то је непревазиђени Тин Ујевић који је могао завезаних очију да препозна сва вина, из ког су виногорја, годину бербе, да одреди на коју страну сунца је виноград.
То своје познавање ситуација и прилика често је претакао у своје сликарско и песничко умеће. Дивили смо се његовој виспрености и истанчаном укусу, вештој десници која је остављала вансеријске песме и слике које одишу реалношћу, а начин на који их је он представљао на књижевним скуповима и сликарским колонијама, остављали су присутне без даха и увек су мамиле аплаузе. О Баћи и дружењу са њим могле би да се причају приче и анегдоте дуго и дуго, али нама остаје да се њега увек сећамо и да осећамо понос што смо
били његови савременици и имали ту част да се с њим дружимо на песничким седељкама и за карираним кафанским столњаком који смо често гужвали и исправљали. Једноставно хвала великом кафанчеросу и вансеријском човеку.
Боривоје Бора Видојковић, Ћићевац
РАТКО ТОДОСИЈЕВИЋ – БАЋО: ПИЈЕМ ЦРНО, Драгојло Јовић
Није лако латити се оловке и папира и писати или анализирати дела оних
који више нису међу нама. Бар телесно су нас напустили, а нама остаје да верујемо да њихове душе путују неким другим, можда лепшим димензијама.
Они који иза себе оставе дела, из било које области, они остају вечно уписани, њихова дела ће се читати или гледати, а свеукупно из таквог стваралаштва много и научити. Такви људи су нам дар од Бога, јер ће им се име помињати по ономе што су оставили за будуће нараштаје.
Остаје само велика жал што смо сви некако за живота шкрти на речима и емоцијама, па једни другима не кажемо колико нам много вреде и значе, већ после њиховог одласка изражавамо ту људску потребу да другима кажемо колико нам је тај неко значио, био узор, колико је био племенит и да нас је задужио. Са таквом констатацијом и горчином у мислима, замерајући свима нама што смо такви, почињем ову причу о поезији драгог друга и пријатеља Ратка Тодосијевића – Баће.
Познавао сам га онолико колико је он то дозвољавао, али сам из његових песама и слика много тога схватио. Схватио сам колико је била широка и велика његова моравска душа и колико га је Бог даровао да израсте у интелектуалну громаду, доброг песника и сликара. Остаће ми само нејасно да ли је био бољи сликар или песник. И у једној и у другој области оставио нам је високо подигнуту лествицу и на томе му бескрајно хвала.
Код Ратка се сликарски и поетски дар међусобно прожимају. Поезија је сликовита и јасна, са строгим пропорцијама у којој се огледа беспрекорност израза и форме.
Поезија му је интелектуална и дубока.
Интелектуалност је стекао што даром за књигу, а највише упорним радом и школовањем до магистра. Смрт га је отргла од одбране доктората. Поезија му је дубока као и његова Морава којој се увек враћао и која му је била у мислима ма где се налазио. О њој је певао и сневао. Из његове поезије провејавају ветрови сете и туге, а песимизам је више интелектуалан него патетичан. Мучила га је више пролазност него сама смрт. Мучило га је старење и пропадање, ружноћа, гашење чула и постепено нестајање и заборав.
Песмом ОДЛАЗАК песник својим стиховима управо изражава своју горчину
отуђења и брзој пролазности животних чари:
„Не треба ми сажаљење лажно,
Нити Ваше, нити било чије“….
А потом каже:
„Ех, да је живот сат на зиду,
Који куца успомене из младости,
А казаљке, брате,
У времена кад исписивасмо,
Урезујући у кору дрвета,
Срца, стрелице, имена….
Није болело урезивање,
Болело је зарастање“.
Кроз овакав изражај, песник исказује своју разапетост између његовог поимања живота у којем љубав превасходи свему и времена садашњег када боле ране доживљеног и не доживљеног. У овим стиховима се види његова унутрашња драма.
У сличном сопственом грчу песник је оставио и песму ТЕЛЕФОНСКИ ИМЕНИК у којој са горчином у грудима бележи своја осећања према бившим пријатељима, који се у сивилу овог доба погубише а њихови бројеви телефона један по један нестајаше. На крају му је у нотесу остао само један непрецртани број телефона. Дуго га је мучило чији је то број. Био је ту само још број његовог телефона.
Песник је са три године живота остао без мајке и та не доживљена мајчина љубав и рука недостајали су му читавог живота. Он је то и сликом и стихом изражавао као рану која никада није зацелила. У песми О МЕНИ, песник је стиховима дочарао сву дубину своје патње коју није имао са ким да подели већ је ту исту патњу „поверио“ својим песмама.
………………
И шапат је крик у тамној ноћи
Док године тужне дане броје
Вреле сузе на очи навиру
А са мном су само песме моје.
Живот тече као плаха река
Урезујући ожиљке и боре
Мој животе, не питај ме ништа
Ноћас песме о мени говоре.
Рођен крај Мораве и одрастајући уз њу, песник је живот и пролазност гледао као отицање низ речне вирове и таласе, па сликовито описује снагу вечите реке у односу на пролазност живота:
„Ти свемоћна
Јака и горда
А ја пред тобом сићушан“.
А потом јој завиди што има вечни живот и трајање па следи стих:
„А не знаш ти,
Како је беспомоћан бити,
Док у твојим таласима,
Моје успомене отичу,
Праћене месечевим ликом
И нашом сликом“.
А да је песник на живот, кога доживљава као сивило, сутон и маглу, да при томе не може ништа да промени, јер је сувише кратак и недостижан, гледао са мирноћом и апатијом, бележи и његова песма
ПРОЂЕ ЖИВОТ
„Предвечерје уморног живота,
Сутон маглу на душу привија.
……………………………………………..
Усахле су године радости,
Празне стоје у кафани чаше.
Песник и у свом очају због
пролазности живота чува душевну мирноћу,
чува поноситу резигнацију пред оним што је неизбежно.
У песми У ИМЕ КОРОНЕ, коју сам пронашао као последњу у Баћиним
рукописима остао сам затечен садржином те песме.
*Да ли је ову песму аутор написао у тренутку предосећања да се ближи крај, за мене ће остати енигма. На листу папира, где је песма записана, нема датума, тако да је тешко знати да ли је ово његова последња изречена поезија и песма за крај.
Сада је тишина и мир, на моравској обали и даље ће се чути цвркут птица, а неки други људи прелазиће са једне на другу страну реке, преносећи успомене. А онда је дошао крај и вечна тишина. Остале су песме и слике да сведоче о најтананијим осећањима душе једног од најбољих моравских синова који је у очима и кроз своју сету стављао на папир или платно своја сећања, осећања и неку дечју тугу. До краја.
Тишина.
Драгојло Јовић, Крушевац
ОДЛАЗАК – Ратко Тодосијевић Баћо, Светлана Ђурђевић
Никада нисам радо писала приказе збирки песама или појединих песама својих пријатеља песника. Зато што нисам књижевни критичар. Зато што нисам студирала књижевност. Зато што, једноставно, не умем да критикујем песме. Умем да их читам, слушам, уживам у њима, да ме дотакну или оставе равнодушну.
Мада сам радила и то. Јер, тешко ми је да пријатељима кажем НЕ. Али, то је више био, новинарски речено, осврт на дружење и уживање у песмама. Бар се надам да су то тако схватили и прихватили.
Најтеже ми је да пишем приказе мени драгих људи који су нас недавно напустили, а много их је однела ова пошаст која хара целом планетом за кратко време.
Како да пишем о Баћиној поезији, песмама у којима сам бескрајно уживала док их је говорио, на само себи својствен начин, а да у то не унесем његове слике, његову ведрину и позитивност, разговоре у колима на путу до одређене дестинације који су се неретко претварали у жучну расправу, (а он се увек старао да на пут не идемо „пешке“, онако право, домаћински, као што се према свима нама опходио), његово истинско уживање у мојим песмама са неретким цитирањем одређених стихова којих се ја присећам, до испијања чаше црног у Дому синдикатаили КЦК-у…
Не могу.
Не желим.
Јер ми баш фали.
Јер, одлазак је дефинитиван, Баћо мој, и не може га ублажити ништа, можда мало утешити стихови Твоје песме:
„Шапни ми, молим те, сад,
која пречица води,
корак мој до скривеног откуцаја срца,
који је једнак откуцају срца мог.
ОДЛАЗАК.“
БАЋО, Боривоје Бора Видојковић
Ко је имао ту срећу да је познавао Ратка Тодосијевића Баћу, тај је знао шта је то ЧОВЕК. Паметан, одмерен, учен. А знао је да и друге научи. Искрен друг и пријатељ, господин официр, пуковник, командант, магистар правних наука, а уз то и врстан сликар и песник истанчаног укуса и префињених манира. Волео је живот, своју породицу, своје потчињене, ратне другове, ценио своје претпостављене, а штитио слабе и нејаке. Одан својој домовини, поштен према својим друговима и пријатељима. А имао их је. Где год се кретао и где год је радио остављао је свој траг и сећање на њега. Једну трећину себе давао је породици, једну трећину послу, а једну трећину кафани. То сјајно треће место није давао никоме. Ту се невероватно добро сналазио и био истанчани перфекциониста са културом својственој само врхунском интелектуалцу. И никад сам. Око њега су се окупљали увек најбољи људи и одушевљавали се његовим шалама, досеткама, његовим манирима, његовом господском понашању у свакој прилици.
Ратко Тодосијевић Баћо није пио, он се сладио. Сладио се оним најбољим. Увек је добијао и пио само оно најбоље, црно, које плени и опија својим шмеком, мирисом кога је само ОН осећао, лепотом, укусом, изгледом, сипано у чаши само за њега. Та чаша је била нешто посебно, уосталом као и вино. Све се то стапало са Баћом, као да је само за њега точено, као да је само за њега посебан мајстор вина угађао по најфинијим француским рецептима.
Говорио је да је само један човек био бољи познавалац вина од њега, а то је непревазиђени Тин Ујевић који је могао завезаних очију да препозна сва вина, из ког су виногорја, годину бербе, да одреди на коју страну сунца је виноград.
То своје познавање ситуација и прилика често је претакао у своје сликарско и песничко умеће. Дивили смо се његовој виспрености и истанчаном укусу, вештој десници која је остављала вансеријске песме и слике које одишу реалношћу, а начин на који их је он представљао на књижевним скуповима и сликарским колонијама, остављали су присутне без даха и увек су мамиле аплаузе. О Баћи и дружењу са њим могле би да се причају приче и анегдоте дуго и дуго, али нама остаје да се њега увек сећамо и да осећамо понос што смо
били његови савременици и имали ту част да се с њим дружимо на песничким седељкама и за карираним кафанским столњаком који смо често гужвали и исправљали. Једноставно хвала великом кафанчеросу и вансеријском човеку.
Боривоје Бора Видојковић, Ћићевац
РАТКО ТОДОСИЈЕВИЋ – БАЋО: ПИЈЕМ ЦРНО, Драгојло Јовић
Није лако латити се оловке и папира и писати или анализирати дела оних
који више нису међу нама. Бар телесно су нас напустили, а нама остаје да верујемо да њихове душе путују неким другим, можда лепшим димензијама.
Они који иза себе оставе дела, из било које области, они остају вечно уписани, њихова дела ће се читати или гледати, а свеукупно из таквог стваралаштва много и научити. Такви људи су нам дар од Бога, јер ће им се име помињати по ономе што су оставили за будуће нараштаје.
Остаје само велика жал што смо сви некако за живота шкрти на речима и емоцијама, па једни другима не кажемо колико нам много вреде и значе, већ после њиховог одласка изражавамо ту људску потребу да другима кажемо колико нам је тај неко значио, био узор, колико је био племенит и да нас је задужио. Са таквом констатацијом и горчином у мислима, замерајући свима нама што смо такви, почињем ову причу о поезији драгог друга и пријатеља Ратка Тодосијевића – Баће.
Познавао сам га онолико колико је он то дозвољавао, али сам из његових песама и слика много тога схватио. Схватио сам колико је била широка и велика његова моравска душа и колико га је Бог даровао да израсте у интелектуалну громаду, доброг песника и сликара. Остаће ми само нејасно да ли је био бољи сликар или песник. И у једној и у другој области оставио нам је високо подигнуту лествицу и на томе му бескрајно хвала.
Код Ратка се сликарски и поетски дар међусобно прожимају. Поезија је сликовита и јасна, са строгим пропорцијама у којој се огледа беспрекорност израза и форме.
Поезија му је интелектуална и дубока.
Интелектуалност је стекао што даром за књигу, а највише упорним радом и школовањем до магистра. Смрт га је отргла од одбране доктората. Поезија му је дубока као и његова Морава којој се увек враћао и која му је била у мислима ма где се налазио. О њој је певао и сневао. Из његове поезије провејавају ветрови сете и туге, а песимизам је више интелектуалан него патетичан. Мучила га је више пролазност него сама смрт. Мучило га је старење и пропадање, ружноћа, гашење чула и постепено нестајање и заборав.
Песмом ОДЛАЗАК песник својим стиховима управо изражава своју горчину
отуђења и брзој пролазности животних чари:
„Не треба ми сажаљење лажно,
Нити Ваше, нити било чије“….
А потом каже:
„Ех, да је живот сат на зиду,
Који куца успомене из младости,
А казаљке, брате,
У времена кад исписивасмо,
Урезујући у кору дрвета,
Срца, стрелице, имена….
Није болело урезивање,
Болело је зарастање“.
Кроз овакав изражај, песник исказује своју разапетост између његовог поимања живота у којем љубав превасходи свему и времена садашњег када боле ране доживљеног и не доживљеног. У овим стиховима се види његова унутрашња драма.
У сличном сопственом грчу песник је оставио и песму ТЕЛЕФОНСКИ ИМЕНИК у којој са горчином у грудима бележи своја осећања према бившим пријатељима, који се у сивилу овог доба погубише а њихови бројеви телефона један по један нестајаше. На крају му је у нотесу остао само један непрецртани број телефона. Дуго га је мучило чији је то број. Био је ту само још број његовог телефона.
Песник је са три године живота остао без мајке и та не доживљена мајчина љубав и рука недостајали су му читавог живота. Он је то и сликом и стихом изражавао као рану која никада није зацелила. У песми О МЕНИ, песник је стиховима дочарао сву дубину своје патње коју није имао са ким да подели већ је ту исту патњу „поверио“ својим песмама.
………………
И шапат је крик у тамној ноћи
Док године тужне дане броје
Вреле сузе на очи навиру
А са мном су само песме моје.
Живот тече као плаха река
Урезујући ожиљке и боре
Мој животе, не питај ме ништа
Ноћас песме о мени говоре.
Рођен крај Мораве и одрастајући уз њу, песник је живот и пролазност гледао као отицање низ речне вирове и таласе, па сликовито описује снагу вечите реке у односу на пролазност живота:
„Ти свемоћна
Јака и горда
А ја пред тобом сићушан“.
А потом јој завиди што има вечни живот и трајање па следи стих:
„А не знаш ти,
Како је беспомоћан бити,
Док у твојим таласима,
Моје успомене отичу,
Праћене месечевим ликом
И нашом сликом“.
А да је песник на живот, кога доживљава као сивило, сутон и маглу, да при томе не може ништа да промени, јер је сувише кратак и недостижан, гледао са мирноћом и апатијом, бележи и његова песма
ПРОЂЕ ЖИВОТ
„Предвечерје уморног живота,
Сутон маглу на душу привија.
……………………………………………..
Усахле су године радости,
Празне стоје у кафани чаше.
Песник и у свом очају због
пролазности живота чува душевну мирноћу,
чува поноситу резигнацију пред оним што је неизбежно.
У песми У ИМЕ КОРОНЕ, коју сам пронашао као последњу у Баћиним
рукописима остао сам затечен садржином те песме.
*Да ли је ову песму аутор написао у тренутку предосећања да се ближи крај, за мене ће остати енигма. На листу папира, где је песма записана, нема датума, тако да је тешко знати да ли је ово његова последња изречена поезија и песма за крај.
Сада је тишина и мир, на моравској обали и даље ће се чути цвркут птица, а неки други људи прелазиће са једне на другу страну реке, преносећи успомене. А онда је дошао крај и вечна тишина. Остале су песме и слике да сведоче о најтананијим осећањима душе једног од најбољих моравских синова који је у очима и кроз своју сету стављао на папир или платно своја сећања, осећања и неку дечју тугу. До краја.
Тишина.
Драгојло Јовић, Крушевац
ОДЛАЗАК – Ратко Тодосијевић Баћо, Светлана Ђурђевић
Никада нисам радо писала приказе збирки песама или појединих песама својих пријатеља песника. Зато што нисам књижевни критичар. Зато што нисам студирала књижевност. Зато што, једноставно, не умем да критикујем песме. Умем да их читам, слушам, уживам у њима, да ме дотакну или оставе равнодушну.
Мада сам радила и то. Јер, тешко ми је да пријатељима кажем НЕ. Али, то је више био, новинарски речено, осврт на дружење и уживање у песмама. Бар се надам да су то тако схватили и прихватили.
Најтеже ми је да пишем приказе мени драгих људи који су нас недавно напустили, а много их је однела ова пошаст која хара целом планетом за кратко време.
Како да пишем о Баћиној поезији, песмама у којима сам бескрајно уживала док их је говорио, на само себи својствен начин, а да у то не унесем његове слике, његову ведрину и позитивност, разговоре у колима на путу до одређене дестинације који су се неретко претварали у жучну расправу, (а он се увек старао да на пут не идемо „пешке“, онако право, домаћински, као што се према свима нама опходио), његово истинско уживање у мојим песмама са неретким цитирањем одређених стихова којих се ја присећам, до испијања чаше црног у Дому синдикатаили КЦК-у…
Не могу.
Не желим.
Јер ми баш фали.
Јер, одлазак је дефинитиван, Баћо мој, и не може га ублажити ништа, можда мало утешити стихови Твоје песме:
„Шапни ми, молим те, сад,
која пречица води,
корак мој до скривеног откуцаја срца,
који је једнак откуцају срца мог.
ОДЛАЗАК.“
Светлана Ђурђевић Ђурђа
БЕСЕДА С БАЋОМ, Мирослав Мирко Стојадиновић
„Нема више ништа, да би сам себи могао поклањати сем винограда вином заливеним. … Чврсто стиснуто семе, у руци и мом длану. са мном живи и спава. Нема, нема више ништа.“ Овим Баћиним стиховима бих почео беседу са Ратком Тодосијевићем. Наравно ја не пишем рецензију његових песама, има ко ће то да уради боље од мене. Писаћу беседу са Баћом у првом лицу као наш дијалог. Да се мало нашалим, са Баћом је тешко водити дијалог. Ја сам то наше ћутање доживео као сусрет два матора јарца на брвну. Ево Баћо ја сам мало млађи па ћу да се повучем са брвна и да започнем нашу причу. После твог одласка догађале су се ствари које су почеле да мењају људе и навике.
Причали смо о томе. Сећаш се питао си ме шта ја мислим о тој корони. Говорио сам да је ово трећи светски рат и да се не догађа случајно. Баћо постајемо зомбији.
Ево и ја за мало утекох испред лопате, или бар мислим да јесам.
Причали смо о свему што би ти рекао у библиотеци код Ивана. Нажалост сада тамо нема никога.
Учу из Коњуха, Вељка, Вељу и све друге нисам видео ко зна када. Повремено са Биочанином попијем кафу и ракију. Повремено се чујем са Сашом и Мићом. Љуба не излази из Треботина , што би ја и ти рекли у поверењу “утроњо се”, али он то и сам каже. И даље је врло активан. Ево приредио ти је и књигу. Пише ти рецензију. Колико знам пишу и Сале, Мића, Јовић… Вероватно сви који су те познавали хоће нешто да кажу о свом Баћи.
Свима недостајеш, али како је време можда нама старијима почнеш да припремаш одбор за дочек. Овамо ни ракија није више слатка ко некад.
Поздравља те Селац, како си ми говорио кад касним у библиотеку.
Мирослав Мирко Стојадиновић
РАТКО ТОДОСИЈЕВИЋ – ВИЗИОНАР, Милан Марковић Лака
Мр Ратко Тодосијевић је рођен 1945. године у Треботину, код Крушевца. Војну академију је завршио у Загребу, а читав радни век провео је у ЈНА и Војсци СРЈ, где је обављао бројне одговорне дужности. Службовао је у гарнизну Сурдулица на дужности обавештајца, а касније прелази у гарнизон Параћин, где је био командант гарнизона Параћина.
Ти си,
ти си недосањани сан…
Ти си пешчани сат,
који куца само за тебе и мене.
Осамдесетих година прошлога века био је командант војне касарне у Параћину и то у време велике трагедије у ЈНА, када је један Албанац убио четири и ранио пет војника ЈНА. Ратну 1999. годину провео у војној јединици на Косову и Метохији, као активан старешина на дужности команданта логистике у 7. пешадијској бригади. Ратко Тодосијевић је био магистар политичких наука, а требало је ускоро да брани и докторат на ФПН у Београду.
Између сутра и јуче
И шта нам сва искуства значе
Када тумарајући
У самоћи и тишини
Тражимо спас
Питам вазда себе
Да ли је човек тако мали
Да у чаши вина
За срећу и тугу
Тражи спас.
Био је свестрана личност – пуковник у пензији, војни обавештајац, дипломата, правник, политиколог, сликар, песник, новинар, публицист…
БЕСЕДА С БАЋОМ, Мирослав Мирко Стојадиновић
„Нема више ништа, да би сам себи могао поклањати сем винограда вином заливеним. … Чврсто стиснуто семе, у руци и мом длану. са мном живи и спава. Нема, нема више ништа.“ Овим Баћиним стиховима бих почео беседу са Ратком Тодосијевићем. Наравно ја не пишем рецензију његових песама, има ко ће то да уради боље од мене. Писаћу беседу са Баћом у првом лицу као наш дијалог. Да се мало нашалим, са Баћом је тешко водити дијалог. Ја сам то наше ћутање доживео као сусрет два матора јарца на брвну. Ево Баћо ја сам мало млађи па ћу да се повучем са брвна и да започнем нашу причу. После твог одласка догађале су се ствари које су почеле да мењају људе и навике.
Причали смо о томе. Сећаш се питао си ме шта ја мислим о тој корони. Говорио сам да је ово трећи светски рат и да се не догађа случајно. Баћо постајемо зомбији.
Ево и ја за мало утекох испред лопате, или бар мислим да јесам.
Причали смо о свему што би ти рекао у библиотеци код Ивана. Нажалост сада тамо нема никога.
Учу из Коњуха, Вељка, Вељу и све друге нисам видео ко зна када. Повремено са Биочанином попијем кафу и ракију. Повремено се чујем са Сашом и Мићом. Љуба не излази из Треботина , што би ја и ти рекли у поверењу “утроњо се”, али он то и сам каже. И даље је врло активан. Ево приредио ти је и књигу. Пише ти рецензију. Колико знам пишу и Сале, Мића, Јовић… Вероватно сви који су те познавали хоће нешто да кажу о свом Баћи.
Свима недостајеш, али како је време можда нама старијима почнеш да припремаш одбор за дочек. Овамо ни ракија није више слатка ко некад.
Поздравља те Селац, како си ми говорио кад касним у библиотеку.
Мирослав Мирко Стојадиновић
РАТКО ТОДОСИЈЕВИЋ – ВИЗИОНАР, Милан Марковић Лака
Мр Ратко Тодосијевић је рођен 1945. године у Треботину, код Крушевца. Војну академију је завршио у Загребу, а читав радни век провео је у ЈНА и Војсци СРЈ, где је обављао бројне одговорне дужности. Службовао је у гарнизну Сурдулица на дужности обавештајца, а касније прелази у гарнизон Параћин, где је био командант гарнизона Параћина.
Ти си,
ти си недосањани сан…
Ти си пешчани сат,
који куца само за тебе и мене.
Осамдесетих година прошлога века био је командант војне касарне у Параћину и то у време велике трагедије у ЈНА, када је један Албанац убио четири и ранио пет војника ЈНА. Ратну 1999. годину провео у војној јединици на Косову и Метохији, као активан старешина на дужности команданта логистике у 7. пешадијској бригади. Ратко Тодосијевић је био магистар политичких наука, а требало је ускоро да брани и докторат на ФПН у Београду.
Између сутра и јуче
И шта нам сва искуства значе
Када тумарајући
У самоћи и тишини
Тражимо спас
Питам вазда себе
Да ли је човек тако мали
Да у чаши вина
За срећу и тугу
Тражи спас.
Био је свестрана личност – пуковник у пензији, војни обавештајац, дипломата, правник, политиколог, сликар, песник, новинар, публицист…
Добитник је великог броја награда, повеља и других признања за допринос безбедности земље, војне науке и развоја културе и културних догађања у централној Србији. Био је председник Ликовног клуба “Димитрије Симић и члан Удружења песника Србије “ПоезијаСРБ” из Крушевца и радо виђен гост на многобројним културним манифестацијама у Србији. Оставио је две ћерке.
ПИЈЕМ ЦРНО
Прво
Сам те пио пијући
Затим сам те пио
Опијајући се
Сада пијем у својој
Тишини.
Сликарством почео је да се бави још као питомац, студент Војне академије 1966. године. До добијања чина пуковника имао је 28 самосталних и преко 6о колективних изложби. Преко 100 ликовних колонија у земљи и иностранству, студијских ликовних путовања, смотри, симпозијума… Примио је више од 18 значајних награда, признања, повеља. Једна од значајнијих, новембарска награда за сликарство и допринос културном стваралаштву СР Југославије. Његове слике се налазе по градовима на свим континентима.
Прође живот, прође младост пуста,
с ветровима године ношене.
Сећања су почела да бледе
и наде су с тугом покошене.
Живот и рад за време НАТО бомбардовања је био тежак, али са еланом и високим моралом у јединици није било задатка које Ратко и његови сарадници нису извршили на време и у потпуности квалитетно.
Ратко Тодосијевић је био велики човек у свом времену, човек који је зрачио знањем из више области које су га красиле и као старешину, сликара, писца, политиколога, правника итд.
Био је срећан када је поклањао своје слике у своме граду – људима из свог града, где је провео скоро читав свој живот, где се види велики број његових слика и велики број песама које је створио за време свога живота.
Иза овакве биографије и занимљиве животне приче, сигурно је владао текстом и дикцијом и приликом рецитовања својих песама увек је побуђивао емоције у људима који су га слушали.
У Крушевцу, 27. 3.2021. године
Прво
Сам те пио пијући
Затим сам те пио
Опијајући се
Сада пијем у својој
Тишини.
Сликарством почео је да се бави још као питомац, студент Војне академије 1966. године. До добијања чина пуковника имао је 28 самосталних и преко 6о колективних изложби. Преко 100 ликовних колонија у земљи и иностранству, студијских ликовних путовања, смотри, симпозијума… Примио је више од 18 значајних награда, признања, повеља. Једна од значајнијих, новембарска награда за сликарство и допринос културном стваралаштву СР Југославије. Његове слике се налазе по градовима на свим континентима.
Прође живот, прође младост пуста,
с ветровима године ношене.
Сећања су почела да бледе
и наде су с тугом покошене.
Живот и рад за време НАТО бомбардовања је био тежак, али са еланом и високим моралом у јединици није било задатка које Ратко и његови сарадници нису извршили на време и у потпуности квалитетно.
Ратко Тодосијевић је био велики човек у свом времену, човек који је зрачио знањем из више области које су га красиле и као старешину, сликара, писца, политиколога, правника итд.
Био је срећан када је поклањао своје слике у своме граду – људима из свог града, где је провео скоро читав свој живот, где се види велики број његових слика и велики број песама које је створио за време свога живота.
Иза овакве биографије и занимљиве животне приче, сигурно је владао текстом и дикцијом и приликом рецитовања својих песама увек је побуђивао емоције у људима који су га слушали.
У Крушевцу, 27. 3.2021. године
Милан Марковић Лака
(Прочитано: 100 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 809.442 пута)
