Imala je osmjeh skriven iza vjeđa
oči uprte u neke daljine samo njoj znane,
nosila je sjetu u očima,
čudne iskre koje se nisu slagale
ni s obrisima sreće ni s nijansama bola.
Ne pamtim joj ime,
samo siluetu graciozne gazele
i usne na kojima je vječno titralo – neizrečeno,
ni odgovor ni pitanje, ni riječi ni smješak
meni je na zagonetku ličilo.
Za mnoge čudna, za rijetke jednostavna
bješe jedna od onih žena
što jednom zavole, zavole i ne prebole,
znao sam, voljela je nekoga,
ime mu nije nikad pominjala.
Pričali su mi, sve je izgubila,
sahranjivala je i najrođenije i sjećanja
na raznim mjestima, nepoznatim humkama,
dugo bi u tišini stajala, s vjetrom u kosi
jedino je razgovarala, noseći kiše u očima.
Zadnje što sam o njoj čuo
bilo je da je – umrla,
žena, čijeg se imena ne sjećam,
rekoše, sve je niti presjekla
samu sebe, sve svoje korake, u nepoznato sahranila.
Tražio sam je, nju, ženu što se s vjetrovima druži,
pitao prolaznike i znance stare joj,
htio sam još jednom da vidim
sve nijanse godišnjih doba u očima dalekim,
htio sam, jednu ružu da joj na pragu ostavim.
Настави са читањем “Mrtva žena”
Дан: 21. јун 2021.
Ćuti sa mnom
Ćuti sa mnom.
Ćuti kao što ćuti noć,
ćuti kao što ćute zvijezde
i svi oni dani što
kraj nas ćuteći prolaze.
Ćuti kao što ćuti Sunce
i ruža što lagano vene
u ranu jesen.
I pogledaj me.
Pogledaj kao što se
ikona gleda
kao što se gledaju
Nebo i Zemlja.
I…samo se nasmješi…
…pogledom…
Nasmješi se toplim
bojama jesenjih slikara
i pogledom mi reci
sve što bi htio,
bez izlizanih fraza
i tmustih riječi,
bez dodira
bez nevještih pokreta.
A tu, negdje na pola,
gdje nam se pogledi
u tišini sretnu,
u tom osmjehu beskraja,
nestaće sve…
Sve praznine, bezdani
sva vrata pakla će
da se zatvore,
tu, u tom jednom osmjehu
gdje se oči sretnu
gdje se svemir ukršta,
tu nestaće tame,
sjete i bola
i stajaće beskraj
obasjan sjajem nepresušne istine.
Da, baš tu, negdje na pola
gdje se spajaju osmjesi
Vjere, Nade i Ljubavi.
Видовдан, важан дан – Снежана Марко – Мусинов
Снежана Марко-Мусинов, Земун
Видовдан, важан дан
Видовдане тужни, божури ти спомињања нужни,
кад пун цвет раскошни развију
они за проливеном крвљу тугују,
с јунацима надаље сећањем другују.
С колена на колено тече прича
насуво или с чашом пића
бележена на папиру или у друштву „пилића”
из чијих уста потом наставак следи,
трудећи се историју да не повреди.
Да се живот даље одвија,
нека сунчев зрак облак сиви пробија,
нека се љубав рађа међу народима,
због ње се плућно крило снагом надима.
Заборава не сме бити,
датум важни треба бележити,
образ од склизнућа морала чувати,
историјским знамењем пливати
да се нови неки народ не пати.
Осећања кад су искрена
не могу бити строго умерена,
исклизну из задате схеме
у свако могуће време.
Настави са читањем “Видовдан, важан дан – Снежана Марко – Мусинов”
???KAKO???-Miroslav Krnjeta
Ima rime prijatelju
ali otvori petlju,
ne prozivaj druge
ako si brate srećan,
jer stihovi dolaze iz tuge
isto kao kad si nasmejan.
Grlom u jagode smo gledali
zato pobratime ne budali
nego udri ti svoju rimu
pokaži svetu svoju vrlinu.
Pesnika je kao trave
a pesme se ne zaborave,
zato ako ti je nestalo rime
čitaj zapisane pesme i nema zime.
Ali ti bi da čuješ tuđa zvona
da udaraš šamare i etikete,
a tvoja pesma da je slavi cela vasiona
e pa onda pravi pesme iz epruvete.
NEMA IZLAZA-Miroslav Krnjeta
Nema snova noći ih jedu
betonski rafali buše maštu,
ulična svetla raspaljuju bedu
zombiji caruju u tom svetu.
Senke lutaju po soliterima
ulična svetla titraju od sečiva,
sve teče ka porocima
ploviš na klupicama u parkove
gde se sve sliva.
Vozi te plava boja nema straha
pivo te laže ma ovo je kriza,
brate soliteri sviraju revolver Baha
budiš se jutrom znojav i drhtiš
ovo je geto nema izlaza.
БРИСЕЛСКЕ ВЕРИГЕ – Драгиша Павловић Расински
БРИСЕЛСКЕ ВЕРИГЕ
Једни правду преговором траже,
аргументе стављају на вагу,
преговори за друге не важе,
уздају се у силу и снагу.
Путин и Бајден за престиж се боре,
један гаси, други разгорева,
кобојаги желе преговоре,
а у ствари само фол Милева.
А ми стално за нешто “између”,
хватамо се, некако за пола,
па смо тако у својој прошлости
место краве често музли вола.
Два власника, а Косово једно,
које Брисел кува на вериге,
преговори биће очигледно
нова страна Гинисове књиге.
Та се прича на нов слоган свела,
што је старог истоветна слика,
трле бабе лан у сред Брисела,
уз присуство европских моћника.
Чим се један преговор заврши
Федерика већ нови зивка,
ал’ изгледа преговори биће
окончани на светока Живка.
Србија ће сад са собом сама
и њен народ цели,
да расчисти у својим главама
са Косовом шта бисмо хтели.
Не дође ли у скоријем добу
преговором до решења кризе,
Лазар ће нас проклети у гробу,
за Косово штампаће нам визе.
© Драгиша Павловић Расински
Ćutljive zore
…i naiđu tako
neki dani beskrajno tihi
usamljeni u vrevi života
u kojoj riječi zamiru
bez značenja i tona
bez i jednog smišljenog sloga…
…i zamru u prvoj zvijezdi
na još plavetnom nebu
odnoseći sa sobom trun nadanja
rođenog u već davno prošlom jutru
smirujući krik padajućom tamom
i gubeći se kroz Mliječni put…
..i naiđu tako te ćutljive zore
što sviću sa vjerom u nešto
nešto što osta zapisano u noći
koja već odavno se zove prošla
i koja ponovo neće na prozor doći
ostavljajući za sobom trag nemoći…
..i zamre riječ na usnama nijemim
dok grudi nekakav kamen pritiska
sve se u farsu pajaca pretvara
i komično lice tužnog klovna
jedna suza crna i teška boji
tonove bez teksta i slike bez boja…