Дан: 17. јун 2021.

Бачене, истине и лажи, у исти кош
исклијаше у безумље бича сумње
Кап по кап – скапавамо,
а пркос расцветао у невид,
лед поноса
Кушам горке плодове гнева
Из заклетве,
на уснама клетва дозрева
Окови за будућност, од загрљаја
и задњим зраком разум слути
да нас још само прошлост спаја

И ту где си уплела, своје пророчне
прсте у вртлог живљења – дави се нада
Где почињу, престају крици и умире,
рађа се тишина (мала ноћна музика)
– незаборав
На ничијој земљи сећања,
на рубу понора јаве
и бескраја сновиђења,
Kрајпуташ линије длана
Клечи за молитву узалудну,
ил` невери верна
Буди срамно чиста суза, издајица
спуштена на пола копља трепавице,
Далеко негде за мојим леђима.

Не видимо се,
а за истом смо трпезом
Не чујемо…
Не осећамо,
а у једној смо постељи
Далеки и неми…

Горде планине твојих рамена
ланцима мука загрљене
плача и ћутања зид
Е, да сам ти као некад стена
да таласе чежње разбијаш о мене
као што море грли и љуби хрид

Згасли су снови и звезде
за две самоће у кревету
У заборављене руке за столом
дрхтаји нежности се гнезде
И последња кап љубави на свету
отрова срца сузама и болом

Не видимо се,
не чујемо
далеки и неми,
осећамо крај.