Месец: јун 2021.

БАРЈАЦИ – Душан Комазец

У смирају дана када руде тајне
месец нуди бледим сенама што слећу
преплитањем грана дах игре бескрајне.
Да се недодиром заносне сусрећу.

И ја своју тражим међу њима тамо
заслепљен безнађем, па у свом невиду
не спознах да варка безмерна је само,
сенка што заруди на оближњем зиду.

То се туђи барјак разгаљује дахом
ветра, помешаног с мекоћом баршуна,
док ја, усамљеник, са својим сумраком
мамим обрис давно изгубљених буна.

Опчињен бездушјем застава, јер моје
на пола су копља застале и бледе,
негујем се тугом, док нестале боје
немост слуте неке будуће беседе.

КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ – Драгиша Павловић Расински

КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ

О, Господе Боже, иже јеси,
смилуј нам се са вишњега неба,
у фудбалу стање нам удеси,
дај нам фудбал, ако не даш хлеба.

Нек будемо без здравља јуначког,
без протезе и кука вештачког,
у још веће проблема нас ћушни,
само фудбал даруј нам насушни.

Нек Ад прождре читаву планету,
ко прах нек одлети којекуде,
само фудбал нека нам остане,
макар парче, место родне груде.

Властодршци нове фразе трубе,
биће хлеба, ал са десет кора,
фудбал дајте,  с њим се народ храни,
фудбал дајте, хлеба и не мора.

Фудбалери државнога тима
обављају припрему обимну,
не бежбајте како да играју,
већ како ће да певају химну.

Док муж гледа пренос са дербија
у кафани и пивом се слади,
код куће му комшија супрузи
два фудбала у недрима глади.

Син хулиган, после утакмице,
на улици лупа аутобус,
тамо негде на самиту неком,
моћне силе шутирају глобус.

Котрљамо живот као фудбал,
у аут ће и тај наш иметак,
кад животна заврши се игра
и судија одсвира свршетак.

Настави са читањем “КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ – Драгиша Павловић Расински”

Šta sam

 

List na vjetru

nošen u bespuća

smrvljen u prah

iz praha postao

prah ostao.

 

Šta sam

do sitna čestica

lomljiva struna

na harfi šumskih vila

oblak u magli

što se pretvara u kap

koja će pasti

u rijeku života

i otploviti

u ledena sjeverna mora.

 

Šta sam

do stranac iz budućnosti

s likom prošlosti

u udahu i treptaju

ovoga kratkog sada.

 

Šta sam

nego list na vjetru

tamo rođen

tu otkinut

tamo prekinut

prah iz praha

čestica daha.

ČOVEK

Pošaljite mi poruku kada svane
moram ustati rano pre pet
Vrata nisam zaključala
htela sam al’ ključa nema
Kada sam se smestila
svetlost mi je davala signale sa ulice
Poznajem ulicu i rodni grad
ipak
sve se svelo na prepoznavanje
Čoveka od pre četrdeset godina
čoveka koji se posle nije javljao
Prepoznajem zvuke sa prozora
To su reči nekog koga sam čekala
Smena mraka i svetlosti
Možda su kapci njegovih očiju
Uspavam se i probudim
Tako budna još uvek spavam
Sanjam da mislim
Sanjam da spavam
a on me gleda iz prošlosti

Агонија

Бачене, истине и лажи, у исти кош
исклијаше у безумље бича сумње
Кап по кап – скапавамо,
а пркос расцветао у невид,
лед поноса
Кушам горке плодове гнева
Из заклетве,
на уснама клетва дозрева
Окови за будућност, од загрљаја
и задњим зраком разум слути
да нас још само прошлост спаја

И ту где си уплела, своје пророчне
прсте у вртлог живљења – дави се нада
Где почињу, престају крици и умире,
рађа се тишина (мала ноћна музика)
– незаборав
На ничијој земљи сећања,
на рубу понора јаве
и бескраја сновиђења,
Kрајпуташ линије длана
Клечи за молитву узалудну,
ил` невери верна
Буди срамно чиста суза, издајица
спуштена на пола копља трепавице,
Далеко негде за мојим леђима.

Умрлој љубави

Не видимо се,
а за истом смо трпезом
Не чујемо…
Не осећамо,
а у једној смо постељи
Далеки и неми…

Горде планине твојих рамена
ланцима мука загрљене
плача и ћутања зид
Е, да сам ти као некад стена
да таласе чежње разбијаш о мене
као што море грли и љуби хрид

Згасли су снови и звезде
за две самоће у кревету
У заборављене руке за столом
дрхтаји нежности се гнезде
И последња кап љубави на свету
отрова срца сузама и болом

Не видимо се,
не чујемо
далеки и неми,
осећамо крај.

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић

НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ

Наших снова, давно  нема  више,
за час нестали негде без трага,
однеле их прве летње кише,
избледела су ми  лица драга,
моја душа још за тебе дише.

Из магле ми допире све тише,
даљина  тужни доноси твој глас,
разум би другу песму да  пише,
дозивам те, мој си једини  спас,
срце болно, несрећно  уздише.

Ветар пожутело лишће њише,
јеца док земљи немоћно пада,
трагове наше осека брише,
неста за ме и последња нада.
сузе ми  се  у речицу  слише.

Рањеници сами исцелише,
сваку рану из најтежег боја,
свачија патња лако се брише,
само не може  твоја и моја,
наших снова, давно нема више.

Настави са читањем “НАШИХ СНОВА НЕМА ВИШЕ – Јасмина Димитријевић”

DOK JE TREŠNJE

Kažu da u starom drvetu stanuju duše…
I ja verujem u to.
Verujem da u mojoj staroj trešnji
žive duše sve one dece koja su nekada
sa nje brala plodove.
Duše dece koje su zaboravljene
u odrastanju.
Tišina i vetar nanesu zvuke one graje.
Čujem smeh.
Čujem jauk posle padova.
Čujem životne planove.
Čujem tajne izgovorene u krošnji.
Čujem…
I živo se sećam zujanja pčela u cvetu.
Sećam se svakog bljak crva posle kiše.
Čujem zvuk čekića koji pravi tronožac
da možemo da uživamo u
prvim trešnjama koje obasja Sunce.
Čujem glas moje nane koja se raduje
jedući ih iz metalnog tanjira.
Čujem neizgovorena obećanja sebi
da ću se uvek sećati mudrih reči moga oca.
Čujem njegov savet svojoj sestri:
“Ono što je danas uradio njoj,
sutra će uraditi tebi.”
Sećam se i onog :
“Jesam li ti rekao?!”
posle nekoliko godina.
Na trenutak zaboravim,
možda pre neću da slušam,
“Neveran partner ne može da bude ni dobar prijatelj!”
Verujem da u mojoj trešnji žive duše.
Verujem da me podstrekuju, prate
i puštaju da grešim.
Verujem…
Stara je to trešnja.
Trebalo bi je poseći.
Ali, neka je dok može da stoji.
Neka je da me s vremena na vreme podseti
da se vratim sebi.
Neka me njena grana pipne po ramenima,
neka me dozove.
I jednog dana kada se slomi, kada padne,
želim da iz njenog panja slušam iste priče.
Želim da zapamti i glasove moje dece,
a jednog dana i njihove dece.
Makar samo kao panj izigravala stativu.
Verujem…
Zato se ne plašim da probam,
ne plašim se da pogrešim,
a ni da izgubim.
Neka je…
Dok je nje i mene je…

Goca Vekić

Где? – Невена Терзић


Где?

Сањала сам косовског сина.
Мирисао је на свежу крв.
На грудима божур-увео и црн.
Плакало је то око сећања,
Нагриза га црв.
А у зеници траг постојалих пролећа.
Плакао је српски син
Жалећи своје ране,
Хладан и бео као млади крин,
Шапутао је.
Реч му слана, подбула.
Нисам је разумела. Нисам је чула.
Уста отвара,
И јунак и утвара.
Бежала сам од страшних речи,
А он приши своје токе на моје груди.
Нестајем у празној шупљини очној
Где сећања вију ко кружнице,
Око празног места где некад лежало је срце.
Мрак…
Издаја боли више од смрти.
Издаја коље.
Како да населим слике у вековни мрак;
Којом бојом да насликам поље
И ледене војнике?
Све што имаш је сан.
Дођи лик да ти обојим именом светаца
У које се кунем,
Љубећи им давно мртва лица,
Дрвена, распознавана по псовкама.
Човек убица.
Сећање твоје давни је сан.
Пљујем, псујем твоје идеале, бедне, мале.
Издали смо Видовдан.
Да.

Из његовог мрака писну жамор векова:
У мраку тумарајући,
Човек заврши
Мислећи о болу на своме туру.
Палите свеће,
Децо слепа,
Осветлите заборављену културу!
Лажеш, кунеш се у Јединога.
Славу славиш, псујеш бога.
Само јога Србина спасава,
Да побегне у мисао из које не излази
Ко из ропства,
Да заборави срамоту што кочи.
Где дед главом плати, унук дрхтећи затвара очи
И сања,
А прошлост све мања и тања,
Ко танана нит,
Истањена  ал постојана,
За одвођење до лепших дана.
Свака судбина
Начињен је избор,
Земља или тор
Златорун, ал опет ован,
Богом дан,
Свом имену, оцу, земљи,
Себи стран,
Слави
И тражи свој Видовдан.
Настави са читањем “Где? – Невена Терзић”