Kažu da u starom drvetu stanuju duše…
I ja verujem u to.
Verujem da u mojoj staroj trešnji
žive duše sve one dece koja su nekada
sa nje brala plodove.
Duše dece koje su zaboravljene
u odrastanju.
Tišina i vetar nanesu zvuke one graje.
Čujem smeh.
Čujem jauk posle padova.
Čujem životne planove.
Čujem tajne izgovorene u krošnji.
Čujem…
I živo se sećam zujanja pčela u cvetu.
Sećam se svakog bljak crva posle kiše.
Čujem zvuk čekića koji pravi tronožac
da možemo da uživamo u
prvim trešnjama koje obasja Sunce.
Čujem glas moje nane koja se raduje
jedući ih iz metalnog tanjira.
Čujem neizgovorena obećanja sebi
da ću se uvek sećati mudrih reči moga oca.
Čujem njegov savet svojoj sestri:
“Ono što je danas uradio njoj,
sutra će uraditi tebi.”
Sećam se i onog :
“Jesam li ti rekao?!”
posle nekoliko godina.
Na trenutak zaboravim,
možda pre neću da slušam,
“Neveran partner ne može da bude ni dobar prijatelj!”
Verujem da u mojoj trešnji žive duše.
Verujem da me podstrekuju, prate
i puštaju da grešim.
Verujem…
Stara je to trešnja.
Trebalo bi je poseći.
Ali, neka je dok može da stoji.
Neka je da me s vremena na vreme podseti
da se vratim sebi.
Neka me njena grana pipne po ramenima,
neka me dozove.
I jednog dana kada se slomi, kada padne,
želim da iz njenog panja slušam iste priče.
Želim da zapamti i glasove moje dece,
a jednog dana i njihove dece.
Makar samo kao panj izigravala stativu.
Verujem…
Zato se ne plašim da probam,
ne plašim se da pogrešim,
a ni da izgubim.
Neka je…
Dok je nje i mene je…
Goca Vekić
