Olujni gromovi se na mene spustiše,
usred ogromne topline,
iznenada osetih zebnje koje slutiše,
velike gorčine.
A nada da je sve san, nestade,
zajedno sa mojom dušom
koja ode za njom.
I sve na tren zastade.
Te strašne oluje te od mene odnele,
ugasila se jedna ali rodila nova,
Nada, Vera?
A zašto baš moja?
Ko li mi te sada čuva moj andjele?
U trenutku kad si nestala,
zvezde su na tren prestale da sijaju,
ostade pomračina koja nije prestajala,
od tad sva bol i patnja se njoj predaju
i ostaje večito nadanje.
Putem posuta pepela,
tog žarišta duše moje,
moj život se kotrlja,
i u strah pretvori kad dodje mi u misli slika njena
i u bezuslovnu patnju srlja.
Tama koju java nikako neće
u san da pretvori,
obgrli me pa me savlada u noći,
tu pored fotelje,
gde me gledaju tvoje stvari.
A više nadanja ne pomažu,
jer u njoj su satkane sve moje želje,
razmišljanja me sve više
ko okov stežu,
u noći bez sna sviraju mi sve tiše i tiše.
Ne daju mi sećanja,
da njeno ime
pred drugim pomenem,
tuguju sa mnom i one zime,
od kojih ne mogu dalje da se maknem.
Te hladne zime što mi je uzeše,
putem andjela je vodiše,
Najlepša je, sećah se al pusto sve je.
Obručio se na mene njen lik,
kao stega,
ma ne da mi da zaboravim taj mig,
koji vredi mi više od svega.
Mada otrgne se
ona ponekad iz mojih grudi
i drugi mi je uzmu, čak i sada,
ali ipak povremeno vrati se,
zna gde joj je mesto,
Tu gde se kao devojčica srdi
i kao devojka meni nada.
I sad posle svega
osećam bes i nepravdu,
nedra mi obuzme stega, i
pokušavam da lečim ovu moju glavu ludu,
ali ne dolazi mi Sunce posle snega.
Ostaje mi zima hladna,
prazne ruke…
njena opustela bedra nežna,
kad osete muke,
ne mogu više da se svite
u moje grudi snažne.
I eto opet te praznine…
koja mi govori nešto,
ali ja ne razaznajem,
jer razuma nemam,
i u dimu, sa suzama u očima,
ostaje samo trag i svi ovi ljudi,
koji me na tebe podsećaju!
Jovana Živković
Хвала најлепше, значи ми Ваша похвала!