Категорија: Dragan Ćirković

ВАЛЕНТИНА КОЈЕ НЕМА

Тражио сам те свуда ал те није било
Кога да питам да ли те сања
Опанци поцепани одело у ритама
У празаном свету бездан ме прогања

Ти си као сновиђење као машта
Случајни сусрет у времену и крај
Улице су препуне слепих бескућника
Небодери торњеви купoлe и сјај

Да ли те неко осим мене жели
Можда те неки  несрећник има
Безгрешна напуштена деца плачу
Свет је препун чађавог дима

Прогања ме она твоја туга у гласу
Да ли те је неко можда срео
Цвеће без мириса процветале трешње
Ни снег није више као некад  бео

Настави са читањем “ВАЛЕНТИНА КОЈЕ НЕМА – Драган Ћирковић”

Драган Ћирковић (први слева) говори стихове на СУПЕСУ 2007

БЕЗИМЕНОЈ

Угледах те,
 у јефтином локалу,
са жељом у очима.
Насмешила си се,
 не знам чему
и невешто крила,
 нестрпљење.

Сажаљење, не,
дивљење је то,
што осетих тада.

Када приђох твом столу,
као голу да те видех:
све твоје чари,
твоје тело,
у погледу блуд…

Настави са читањем “БЕЗИМЕНОЈ – Драган Ћирковић”

БАЧИЈЕ

Једном се тако реших да кренем
код свога деде старог пастира.
Зажелех одједном врућу проју,
уз мало доброг овчијег сира

Спаковах храну у малу торбицу,
обукох дебели зимски капут.
На главу ставих велики шешир
и кренух уз стрм и смрзнут пут

Дуго сам тако стазом ишао,
дивио се гранама пуним иња.
Најзад стигох на врх брда,
преда мном пуче долина дивна.

Почех да силазим доле низ брдо,
кроз густу шуму. снежни лом…
На пољаници поред потока,
угледах дедин мио дом.

Као да ме је видео кроз прозор свој,
мој деда стари изађе тада.
Одкуд ти, рече он весело,
кад ова гадна зима влада.

Био је то весео сусрет,
деда је био радостан и чио.
Стално се некако чудно смешкао
и стару жуту ракију пио.

Било је овчијег сира и вруће проје,
пршута старог годину дана,
кајмака масног, врућег млека
и велика вешалица, сува и слана.

Настави са читањем “БАЧИЈЕ – Драган Ћирковић”

ЧЕДНОЈ ЉИЉАНИ

Хтео сам да ти напишем песму
Али не умем не знам како
Пишем па бришем и све тако
Опет испочетка

Хтео сам да напишем песму
О Теби и себи и свима нама
Што горимо као слама
Кад се љубав деси

О томе како се светови руше
Како се тад разум губи
Како се безгрешно љуби
Читава васиона и миш у житу

Како се велика царства руше
Хиљаде хиљада људи гине
У све човекове врлине
Изгубе своју вредност

Како се тад непријатељу зло прашта
Како се тад пријатељ заувек губи
Због девице која се љуби
И родитељ се заборавља

Али шта кад се та љубав изгуби
Тад читав свет постане тама
Душа плаче срце се слама
А бездан постаје васиона

© Драган Ћирковић