ПАКАО САМОЋЕ
Родила стварност самоћу,
усадила је у подсвест,
негде на сударну
раскрсницу размишљања.
Самоћа родила вука,
игру да започне
у тами магле набујале.
Вечиту игру скривања
и опстанка, да продужи.
Започели су је вукови
– да је продужи човек – вук!
Прва мисао која дође,
свака мисао која почне
да мучи мозак
својим растом до смрти,
зове у бекство,
нудећи рајске тренутке
у кулама магле.
Човек има среће и
мислећи на себе
и фатаморганасту безбедност
у самоћи,
ипак урликне на вука.
Зна се:
Спас је у бекству.
Бекство је самоћа,
а самоћа је магла.
Значи спаса нема!
Спас је нестваран и
нестабилан као и магла.
Гине на јачем сунцу.
Спас бежи у рај,
покошен митрљезом
другарства…
Пакао самоће,
помрачи изгледе…
© Љубодраг Обрадовић