Док свећа нечујно догорева
суморне зиме одјеци јече.
Космет у пламу, са неба сева?
Пристигло неко суморно вече!
Духови злобе у поднебесју
заогрнути „немуштим” сјајем
прилазе с огњем, а не са речју?
Суде, не дају да овде трајем!
Никад им стопом погана нога
ступила није на земљу Свету,
ал’ покрет перабезвољног “бога”
подари Србљу судбину клету!
Газиместанци, људи, а сене
одлазе тужни, са собом носе
икону, колевку, успомене.
Последње капи с’ божура росе.
Прашњав опанак са родне груде
што нуди стази незване госте
би само неми неставак худе
вековечности, па душе просте
ходочаствују до рајских врата.
Вапе и моле да им се суди
због Крсне Славе, срца од злата.
Због ране која бокори, руди!
Најтишом зором по светлу белом,
мрак разгоњених у дану блудном
извори вечност над тужним велом.
На путу „чудном” ил’ узалудном?
© Душан Комазец
