ПОЕТА ЦЕЛОГ СВЕТА
Од велике земље учио да воли,
стиховима пробуђена нежност ,
награђен лепотом,
прескочио вечност.
Блудом занет, отварао зоре,
грешној руци налазио луку,
стихове најлепше исписао своје,
испод груди на узаном струку.
А да песме нове,
не варају сиже,
намигнула она,
спусти песму ниже!
О говору тела,
још те песме нема,
да у њој бар мало,
керуше не дрема?
ИКС ПИТАЊЕ
Прво је што је добро,
друго је зло.
Шта је онда треће?
Треће не видимо,
оно види нас.
ПРАВИЛО ЈЕ
Са зубом нестаје бол,
човек нестане кад га живот одбаци,
глупи остају,
пазе,
да се нешто паметно не деси.
ДИЛЕМА
Гледао је жабу кад скакуће,
није знала куд ће.
ИСКРЕ:
ЧОВЈЕК БЕЗ БРОЈА ОДЈЕКУЈЕ.
Афоризам:
Ометен и ометан никако није исто.
ЛИЧНА КАРТА
Напунио је седамнаест година , добио је ,, обавезну“ пропусницу, није знао да је до изласка из кратке тајне детињства био последњи пут безбрижан, као што је слободан птице лет. Постао је део милиона обележених , доступних, у жељеном тренутку доведених. Уз лично име стајао је сада нумеро тај и тај. Од сад па док мигољи слушаће безбројно пута поновљано бирократско питање: ,, Који је ваш матични …?“ После прегаженог живота , у годинама у којим га је судбина примакла старости , големој муци, полако али сигурно сводио је рачуне, правећи животни биланс. Једног преподнева , зашто њему неће сазнати, обратио се унук : ,,Чуо сам деда да се пре осамнаесте године може добити лична карта. Стресао се када је чуо унуков глас, као да је ексирао чашу жестине, није чекао наставак, знао је шта ће рећи, знао је шта мисли, сетио се себе, своје усхићености у истим годинама, оног несвесног бега из оазе среће. ,,Желиш пре бити одрастао упитао је скрушено “? Немој се журити, цео живот бићеш одрастао и имати број, остани дечак још мало, толико мало за дуже сећање, немаш много времена. Гледао је у унуково лице, гимназијалца у напону жеља, кроз какве ће буре и искушења пролазити помисли, какав ће бити његов пут, на шта ће се заокружити његова фабула? Сетио се ђачке клупе, школе, доба кад му је цели свет био врт, када се звао ДУШАН, без броја. Одавно се потрошило време и идеал слободе.
У СУМРАК ЖИВОТА
Препознао је када је отишла.Било је касно да јој осмехом отвори пут ка сећању, тек кад је угледао њен одлазећи корак, сетио се да је то била она. А је ли она знала да је то био он, или га је и она у себи препознала закаснела, ако јесте, онда су се видели истим заборавом. Ко је онда удесио састанак у којем обоје нису знали да се знају? И зашто?
© Андреја Ђ. Врањеш
