Добродошли!
Tapše mi pesmu u ritmu kiše Mesec dlanovima po stolu Diktira reči ko vitice u notni zapis za violu Kapljice crtaju elipse Razvrstavam planove po važnosti Levo za dan apokalipse sa tobom Desno za dane budućnosti Mrva razuma manje više Popićes koktel iz cilindra i udisati zemlju posle kiše Ne traži u … Настави са читањем “Pesma za piće-Mila Jašović”
Tapše mi pesmu u ritmu kiše
Mesec dlanovima po stolu
Diktira reči ko vitice
u notni zapis za violu
Kapljice crtaju elipse
Razvrstavam planove po važnosti
Levo za dan apokalipse sa tobom
Desno za dane budućnosti
Mrva razuma manje više
Popićes koktel iz cilindra
i udisati zemlju posle kiše
Ne traži u svemu svrhu
Ako te mehurići plaše
Ti uzmi višnju na vrhu
ja popiću poslednju kap iz ove čaše
Neću da pomeram veliku uspomenu što tebe sad zove, što tebe sad čeka, hoću da osetim najdražu promenu moga života i postojanja, da tebe nosim zvezdama sanja, novih vidika, najvećih nadanja, ti, zvezdo najsvetla moga života, od onih još nežnih vremena poznanja duše najdivnih, najlepših snova, ovde od juče, danas i sutra, još čekam ja… … Настави са читањем “ČEKAM – Slobodan Jevremović”
Neću da pomeram veliku uspomenu
što tebe sad zove, što tebe sad čeka,
hoću da osetim najdražu promenu
moga života i postojanja,
da tebe nosim zvezdama sanja,
novih vidika, najvećih nadanja,
ti, zvezdo najsvetla moga života,
od onih još nežnih vremena poznanja
duše najdivnih, najlepših snova,
ovde od juče, danas i sutra,
još čekam ja…
(Bgd, 02.Jun 2017)
Nabreklim venama kola volja i strast predačkih duhova Da stvori Da oblik i dušu udahne Radije gospodar svog života Nego rob strahova Koje mu besramno nude Oni što ne znaju kako se čestito stari Kako se vešto ništa u nešto menja Kako sa dlanova izleću kao ptice Stvari I večito traju Za neka buduća … Настави са читањем “Oda kovaču”
Nabreklim venama kola volja
i strast predačkih duhova
Da stvori
Da oblik
i dušu udahne
Radije gospodar svog života
Nego rob strahova
Koje mu besramno nude
Oni što ne znaju kako se čestito stari
Kako se vešto ništa u nešto menja
Kako sa dlanova izleću kao ptice
Stvari
I večito traju
Za neka buduća pokolenja
Prepušten plamenu kuje
Procvalu zvezdu kao znamenje
Na bedrima
Sa solarnim krstom na jednom ramenu
Samo da nikad ne robuje
Slepima za slobodu služenja delu
Il idealima
Posrednik između sunca u zenitu
I plodne zemlje dedovine
Čeličnom pesnicom u visine
Brižljivo gradi temelje nezavisnosti
Od svake vlasti
Braneći vrednost tradicije
Jer nikad nije bilo živo
Ono što rukama stvoreno nije
Doba je kovanja uma u lance
Sečenja krila u nicanju
Od onih što stavljaju senku na sunce
Zaustavljaju univerzum u proticanju
Onih što lišeni svakog dara
Lutaju pustinjom besmislenog trajanja
Što vode zanate do nestajanja
Zlatnih pentakli nezasiti
Jer nikad neće osetiti
Strpljenje i ljubav kada se delo stvara
Ja moram opet pisati reči, cvete moj najdražih naših sećanja, i zvati još tebe, nije mi dobro, nije dok čekam povratak snova, i misli lepote tvoga vraćanja, i misli lepote tvoga radjanja, i misli lepote tvoga uživanja, i misli lepote tvoje iskrenosti, i misli lepote tvoje ljubavi, i misli divnih o tebi i meni, i … Настави са читањем “JA MORAM – Slobodan Jevremović”
Ja moram opet pisati reči,
cvete moj najdražih naših sećanja,
i zvati još tebe, nije mi dobro,
nije dok čekam povratak snova,
i misli lepote tvoga vraćanja,
i misli lepote tvoga radjanja,
i misli lepote tvoga uživanja,
i misli lepote tvoje iskrenosti,
i misli lepote tvoje ljubavi,
i misli divnih o tebi i meni,
i možda ne živim, pa duša piše,
i ništa ne sme da se obriše,
i spomen o nama uvek da diše,
ja moram.
Voljena moja, svevidna vilo,
dražesna osobo mog postojanja,
nekad, pa sada, svejedno kada,
dobroto i leku svih mojih davanja,
tebi dalekoj, al’ bliskoj mom srcu,
u ime svih naših dugih uživanja,
ja moram.
(Bgd, 03. Jun 2017)
Љубодраг Обрадовић ЈЕДНА МАЧКА Једна мачка, црна, наспрам неба, гризе месец. Као да у вечност полазимо, кад ништа не осећам, осим твог тела, што набујало, кошуљу прети да поцепа. Као да ништа не примећујем, док руке дрхте на хридима, двеју јабука, што светле као два месеца, из простране пустиње тела твог, осутог звездама страсти. Сад … Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић у емисији ПУЛС ГРАДА – ТВ ПЛУС Крушевац”
Љубодраг Обрадовић
ЈЕДНА МАЧКА
Једна мачка, црна,
наспрам неба,
гризе месец.
Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела, што набујало,
кошуљу прети да поцепа.
Као да ништа не примећујем,
док руке дрхте на хридима,
двеју јабука,
што светле као два месеца,
из простране пустиње тела твог,
осутог звездама страсти.
Сад ћемо, љубавнице моја,
поврљати траву, месец да гледа.
Сад ћемо, кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти
ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља
преточити…
Сад ћемо потећи,
грлећи се, у космос,
у рајску срећу…
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
© Љубодраг Обрадовић
Znam da i ti hoćeš zvezde na livadi, rosom da umivaš umorno lice, znam da hoćeš život da živiš, pa onda pretvori trenutak takav u vreme pamćenja, moja lepotice, narosi se rosom ljubavi moje, nadživi želje i moje i tvoje, stisni me nežno u željama jakim, ljubi mene i nauči da volim isto k’o ti, … Настави са читањем “LIVADA ZVEZDA – Slobodan Jevremović”
Znam da i ti hoćeš zvezde na livadi,
rosom da umivaš umorno lice,
znam da hoćeš život da živiš,
pa onda pretvori trenutak takav
u vreme pamćenja, moja lepotice,
narosi se rosom ljubavi moje,
nadživi želje i moje i tvoje,
stisni me nežno u željama jakim,
ljubi mene i nauči da volim
isto k’o ti, uvek k’o ti, tamo,
na livadi zvezdama punoj,
na istini čekanja dugoj,
nauči i mene, baš upravo tamo,
mene, života tvog, najzad, onamo,
na livadi tvoga života, ja samo…
(Bgd, 02.Jun 2017)
Podigni se najzad, najlepša moja, uspravi se i ostani iznad svih onih naviklih potreba od tebe traženih, neka ti drugi sve to učine, neka prevrnu brda i planine, a ti uživaj mirno lepotu duše, iznedri najlepše note ljubavne muzike pa pruži ih meni, da muziku čujem, i mene pusti da sasvim se radujem i sa … Настави са читањем “SNOVIDJENJA – Slobodan Jevremović”
Podigni se najzad, najlepša moja,
uspravi se i ostani iznad svih onih
naviklih potreba od tebe traženih,
neka ti drugi sve to učine,
neka prevrnu brda i planine,
a ti uživaj mirno lepotu duše,
iznedri najlepše note ljubavne muzike
pa pruži ih meni, da muziku čujem,
i mene pusti da sasvim se radujem
i sa tobom ćutim sve naše priče
i sa tobom usnim i sa tobom jutrim
naša snovidjenja, o nama, najlepša
svepostojana, moguća, ljubavi moja,
za nas.
(Bgd, 01.Jun 2017)
Ta prelepa slika života naših, nauljena, naslikana, obojena, doterana, odjednom potonula u beznadju reči pogrešnog sklopa neshvaćanja istine od istih ljudi, ne od krivih ljudi, već voljenih ljudi, tebe i mene. I onda odjednom umesto slike duginih boja ja moram da pitam da li si moja ili odlaziš sad kada treba bole da lečiš, pomoć … Настави са читањем “TUGA I TAMA NA SVETLU – Slobodan Jevremović”
Ta prelepa slika
života naših,
nauljena, naslikana,
obojena, doterana,
odjednom potonula
u beznadju reči
pogrešnog sklopa
neshvaćanja istine
od istih ljudi,
ne od krivih ljudi,
već voljenih ljudi,
tebe i mene.
I onda odjednom
umesto slike
duginih boja
ja moram da pitam
da li si moja
ili odlaziš sad kada treba
bole da lečiš, pomoć da pružiš
meni, tvom večnom i najdražem,
i pre sunca, dana i neba,
da moja budeš i snove da vratiš,
da stanu suze tuge iz srca,
da stane jecaj ime što grca
za tebe samo, a ja sam ovamo,
sam i bez tebe,
bez pomoći tvoje,
opet i ponovo
sam.
Plačem i hodam, kao da neću,
trudim se puno za tvoju sreću,
teturam i hodam
i plačem, al’ moje noge
posrću.
(Bgd, 01.Jun 2017)
Tada, travka podrhtava nežnim povetarcem onim što duše nam seća je milovana, a jedna je, sama, tamo na proplanku gde trava i nema, gde duše ne žive, a ona je jedna, plašljiva, sama, raste i boli odživi na suncu gde hlada nema, i nevid je svuda, na proplanku naših proteklih života. Tada, ja neću ubrati … Настави са читањем “DRHTAJI DUŠE NA VETRU – Slobodan Jevremović”
Tada,
travka podrhtava nežnim povetarcem
onim što duše nam seća je milovana,
a jedna je, sama, tamo na proplanku
gde trava i nema, gde duše ne žive,
a ona je jedna, plašljiva, sama,
raste i boli odživi na suncu
gde hlada nema, i nevid je svuda,
na proplanku naših proteklih života.
Tada,
ja neću ubrati travku nežnih drhtaja,
hoću da milujem više od vetra,
hoću da zovem i vičem tebe
i ne znam ja gde sam, ne znam za sebe,
a travka je nežna, drhti i dalje,
pa zlate kapljice rose na suncu,
a meni drago pogledom milim,
i tad tek razumem da ti si ta travka,
najmilu gledam, na vetru prkosnu,
tamo na drhtaju duše na vetru
naših života i naših sećanja.
Tada,
neću te brati, leći ću tamo, najblizu tebe,
i opet snivati, tolikih godina, onaj naš samo,
najlepše duše, najlepši san.
Tada,
nemoj se plašiti, ranjena srno,
ne drhti dušu, već dodji da snivamo
najlepše radosti, najlepši san.
* * *
I onda se budim
i shvatim sada,
ja neću ovde,
ja hoću TADA,
ne treba život, neću ja snove,
hoću da tvoje drhtaje gledam,
hoću da nikome tebe ja ne dam,
da čuvam nežno i ljubav da pijem,
i uvek, da bude, kao što snijem,
tada.
(Bgd, 31. Maj 2017)
