Ta prelepa slika
života naših,
nauljena, naslikana,
obojena, doterana,
odjednom potonula
u beznadju reči
pogrešnog sklopa
neshvaćanja istine
od istih ljudi,
ne od krivih ljudi,
već voljenih ljudi,
tebe i mene.
I onda odjednom
umesto slike
duginih boja
ja moram da pitam
da li si moja
ili odlaziš sad kada treba
bole da lečiš, pomoć da pružiš
meni, tvom večnom i najdražem,
i pre sunca, dana i neba,
da moja budeš i snove da vratiš,
da stanu suze tuge iz srca,
da stane jecaj ime što grca
za tebe samo, a ja sam ovamo,
sam i bez tebe,
bez pomoći tvoje,
opet i ponovo
sam.
Plačem i hodam, kao da neću,
trudim se puno za tvoju sreću,
teturam i hodam
i plačem, al’ moje noge
posrću.
(Bgd, 01.Jun 2017)
(Прочитано: 63 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.459 пута)