КАКО САМ УПОЗНАЛА ВЕТАР
Давно међу брестовима упознадох ветар
мрсио ми је косу и шибао најдуже,
од тад га не сретох ,ити бејах срећна,
а мазили су ме зраци и цветале су руже!
Тих часа опсовах живот као и саму себе,
Крих се иза стабала пред страшним налетима
Била сам сувиша млада док ми је вијао крила,
похотно грлећи љубав мислила да је имам!
Хтела сам да је зграбим и грубо заробим себи,
а наивно испустих да тече попут реке,
Просух је попут блага најређег и најлепшег,
А мора није било, ни ушћа да је сретне!
И тако одлута светом негде у непознато,
Међ’ лађе и поноре, водопаде и мореузе,
И као рањеној птици до сржи болело је,
Док су је други испијали и губили уз сузе!
А ја сам тога била свесна и много више,
јер учила сам од туге и среће о стрпљењу,
знам да је зато ветар шибао највише онда
Када сам најмање знала, а највише о свему!
У јутро озарена отворих намах прозор,
А завијутак тишине прохуја крај мене,
У очима беше му небо и таласи океана,
У вечност су се клели сад испред нежне жене!
Било је вредно труда, било је вредно крви,
Сваки трен се самоће претвори у пепео,
Ех када би човек знао коју стазу да следи,
И знакове крај пута…лажном би одолео!
Миладиновић Сандра Мајра
