Ti ne znaš
da li ti suze klize niz lice
od radosti, sreće, ili od dugog,
predugog tvog ćutanja i pitanja
koja ti pamet razdiru, menjaju saznanja,
a vreme, a ono vreme, kroz prste ti prolazi
i tuga i sreća isprepletani
u razmišljanjima tvojim
i pisanjima o ćutanjima tvojim
pa onda se pitaš, i u javi snivaš,
da li si ti, ona ćuteća ti,
i zašto opet ti…
A možda si i ona, sasvim ona druga,
ta koja vrišti i srećna plaši
ptice u letu,
i osmehom miluje sve one zore,
sve sutone, sva obzorja i vidike,
i pregaziće sve daljine, sve reke,
one reke sećanja, tvoje reke uzdaha,
pa možda si ona koja će jednom
ispričati svoju neispričanu priču,
gde su nemiri potisnuti, poljupci zaustavljeni,
gde jedino nismo uspeli ljubav zaustaviti,
tu priču istine,
jednom meni, jednom sebi,
svi da nežno slušamo, upijamo je bez daha,
ti sada ne znaš, a hoćeš,
jednom…
(Jun 2017)