Дан: 19. јун 2017.

KRISTALI SUZA KRAJ MRTVOGA MORA – Slobodan Jevremović

Zbog onih reči nikako potrebnih, i objašnjenja mojih neshvaćenih, i boli naglih nenadno nastalih, ti suze isplaka i natopi lice a ja upio sve tvoje kristale i popio boli i kapljice soli i evo me jadim, a duša me boli, i evo me ležim, a skoro će zora, na slanoj obali Mrtvoga mora, mila moja… … Настави са читањем “KRISTALI SUZA KRAJ MRTVOGA MORA – Slobodan Jevremović”

Zbog onih reči nikako potrebnih,
i objašnjenja mojih neshvaćenih,
i boli naglih nenadno nastalih,
ti suze isplaka i natopi lice
a ja upio sve tvoje kristale
i popio boli i kapljice soli
i evo me jadim, a duša me boli,
i evo me ležim, a skoro će zora,
na slanoj obali Mrtvoga mora,
mila moja…

I molim se tebi, boginjo moja,
oprosti sve meni, nisam to hteo,
neću ja da sam te tuge doneo,
ja samo najveću sreću ti želim,
pa nemoj suzit’ kristale soli,
nemoj plakati, samo me voli,
sve mi oprosti ljubavlju svojom,
sve pogrešno tebi ukloni voljom,
mila moja…

I zora sviće, poradja dan,
more je slano, nije to san,
a ljubav sve jača, opet te molim,
oprosti meni, previše volim,
onda ponekad ja tebi pogrešim,
najdraža moja, pred tobom klečim,
mila moja…

(Bgd, 19. Jun 2017)

ILUZIJA (TRAGOVI U PESKU) – Nena Miljanović

  Stajao si na trgu juče i hranio golubove Okrenut leđima suncu i meni Nisi čuo muziku svečanih bubnjeva Tako mi je lupalo i poskakivalo srce Taknula sam ti prstima rame I o bože To nisi bio ti A zaklela bih se da jesi Imao je tvoje ruke I pokrete I sve…   I jutros … Настави са читањем “ILUZIJA (TRAGOVI U PESKU) – Nena Miljanović”

 
Stajao si na trgu juče i hranio golubove
Okrenut leđima suncu i meni
Nisi čuo muziku svečanih bubnjeva
Tako mi je lupalo i poskakivalo srce
Taknula sam ti prstima rame
I o bože
To nisi bio ti
A zaklela bih se da jesi
Imao je tvoje ruke
I pokrete
I sve…
 
I jutros na kišnoj ulici te sretoh
Dolazio si mi u susret poznatim korakom
Lica zaklonjenog kišobranom
Prepoznala bih ti hod na puškomet
Stotinu plotuna mi je grunulo u prsima
Počasnu salva ponovnom susretu
Potrčah
I padoh u sebi
Pogođena pogledom stranca
Nije bio ti
A bila sam sigurna…
 
I ovo sada što sediš na ivici kreveta
Na rubu moga polusna
I govoriš mi da si tu
Sigurna sam da jesi
Čujem ti sonorni glas
Odbija se eho željenih reči
O zidove mojih stihova i mene
I neću da otvorim oči
Niti da proveravam jer…
 
…Ako se i sada rasplineš kao magla
Kao juče na trgu
I jutros na ulici
I kao što ćeš sutra i svugde
Neću te moći tražiti u svima
Na javi
I nalaziti u snovima
I čuti kako mi govoriš
“Ne budi se ljubavi
Tu sam
Tu”…

Те ноћи кад си заспала – Душан Гербер

Те ноћи кад си заспала Те ноћи кад си заспала, заспао је део мене, и још сећам се тог дана, на мом срцу остала је вечна рана. Била си живот мој, била си део мене, на тебе ми остале успомене. Ни књига судбине не би написала овакав крај, да је правде било ти би живела … Настави са читањем “Те ноћи кад си заспала – Душан Гербер”

Те ноћи кад си заспала

Те ноћи кад си заспала,
заспао је део мене,
и још сећам се тог дана,
на мом срцу остала је вечна рана.

Била си живот мој,
била си део мене,
на тебе ми остале успомене.

Ни књига судбине не би написала овакав крај,
да је правде било ти би живела још један дан,
а сада си далеко, остварујеш свој сан.

Више ниси путник на овом лету,
сада летиш као лист на ветру,
драга чекај ме на другом свету.

Те ноћи кад си заспала,
цела земља са мном је плакала,
и још памтим речи те,
буди срећан, волим те.

Те ноћи кад си очи склопила,
из ведрог неба киша је почела,
и твој глас још увек одјекује,
буди добар, чувај се.

БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović

(СЕЋАЊА НА 1999 ГОДИНУ) Тог поподнева, читала сам Ничеа подвучену реченицу “Бог је мртав” понављала сам, понављала. Зелена трава, цветна стабла паркова звала су децу “играјмо се анђела!”. Мој је син поцепао завесу, а сви заједмо плакали за крилима. Подигла сам главу, књига ми је скочила, дете је, сасвим влажно, слетело у загрљај: “Мама, мама! … Настави са читањем “БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović”

(СЕЋАЊА НА 1999 ГОДИНУ)
Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
“Бог је мртав”
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
“играјмо се анђела!”.
Мој је син поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
“Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!”
“Бога смо вам убили!”
дрекну бомба
осиромашена.