mesec je cvetanja lipa
i vreme žutih polenskih padavina
poslednji put peludna
u pesmi
još samo u pesmi
u noći narastajućeg meseca
vrtložim se spiralom strasti
niz stožer sna
padam
dižeš se
iz oblaka među tvojim preponama
mlakim kišama
kani
po prašini polenske mene
prospi se
u noći opadajućeg meseca
pred precvetavanje
poslednji med cedimo
gorak
pred snegove

Небо красе распеване птице
Док са њега крупна киша лије,
Босе ноге, танке потпетице,
Сваким даном красе ти улице.

Највећа си наша метропола,
Сви би дали свога срца пола
Да одбране тебе од туђина,
Јер у теби живет’ је милина.

С тобом лепе проводимо дане,
Наша тела мостове ти бране.
Када странци крену ударати,
И свој живот за тебе ћу дати.

 

Da možeš s neke razine spoznati

Onog sebe izvan rasutog živčevlja

Ono što je ostalo od tvoje

Zemaljske riječi

Kao protraćene mogućnosti

Koja ti je nadom usrećivala život zemni

Zacijelo bi sada pitao zašto

I u ime čega ti naumi tvojih potomaka

Budē stoljeća, kidaju spokoj

U kamen urezan, iz kosti izrastao?

 

Настави са читањем “SMS DAVNOM PRETKU – M. Popović”