Наше доба
Излиле се засићене септичке јаме,
од гноја у ушима, не чујемо више,
свеколике курве прозвашмо за даме,
пуштајући ваши да нам крвца сише.
Пресушиле реке, засмрдели муљи,
загасла се сва сунашца жарна,
на положаје сели, све од трула- труљи,
озаконише, пробисвети, своја дела кварна.
Разлегле се змије, утрнуле буне,
свако граби себи, не хајућ` за брата,
празни нам стомаци,а очи препуне,
лажни` обећања и живога блата.
Уздигла се тмина, па нас живе гута,
песме,гусле старе, спалишмо у пећи,
нигде светла јасна, да покаже пута,
грцамо у разврату и душевној смећи.
Изметари друштва, узори нам врли,
кунемо се лажно, пред светим олтаром,
пуштамо се прељубама, страст венама хрли,
свему дашмо цену, у глађу за паром.
Потукао град све њиве људске,
балимо к`о звери над лешинама ближњи,
испилило проклетство из вековне љуске,
успиње се нечовечни, овај накокот нижњи.
Завладаше меки, увлакачки роди,
пуче кичма, стубац, поноса и чојства,
наша лађа више никуда не броди,
угушени злима личног задовољства.
Bravo za istinu (pesmu).
Morao sam je pročitati više puta i sigurno ću se još vraćati k’ njoj.
Bravo.
Хвала.