Добродошли!
Zvezde su noćas prekrile nebo, nad starim hrastom sad mesec sj’a, sve je ko nekad šumarak spava, zašto smo daleko samo ti i ja. I klupa stara hrasta pita, gde smo, zašto nas više nema, već dugo noću tiho šapuću, možda već znaš, mi smo im tema. Dođi još jednom pod naše zvezde, … Настави са читањем “ZAŠTO? – Milovan Petrović”
Zvezde su noćas prekrile nebo,
nad starim hrastom sad mesec sj’a,
sve je ko nekad šumarak spava,
zašto smo daleko samo ti i ja.
I klupa stara hrasta pita,
gde smo, zašto nas više nema,
već dugo noću tiho šapuću,
možda već znaš, mi smo im tema.
Dođi još jednom pod naše zvezde,
pod žuti mesec i stari hrast,
dođi zbog klupe, dođi zbog noći,
zbog tebe, mene, dođi zbog nas.
Milovan Petrović
–
БИО ЈЕ ТО САН….. Био је то сан, ружан, магловит и досадан… У бесцење сам бацала речи и загрљаје… Кроз маглу сам се кретала као дете што се учи да устаје… У сећању сам закопала очи оне срне, што те је искрено волела, а преко свега газила кроз голо трње…. Био је то сан, и … Настави са читањем “БИО ЈЕ ТО САН….. – Миладиновић Сандра”
БИО ЈЕ ТО САН…..
Био је то сан,
ружан, магловит и досадан…
У бесцење сам бацала речи
и загрљаје…
Кроз маглу сам се кретала
као дете што се учи да устаје…
У сећању сам закопала
очи оне срне,
што те је искрено волела,
а преко свега газила
кроз голо трње….
Био је то сан,
и данас грубо урезан
у дрхтавим длановима
и тужним осмесима,
у замрлој жељи…
у оној белој постељи
где сам кроз подсмех
постала жена…
Грохотан смех и грубост ,
и то све због чедности,
као да је фела,
кич без праве вредности…?!
Уздах искривљене стварности,
која лажи даје предности,
владао је» непознатим» лицем
грамзивом жељом да лута,
као смрт на крају пута…
Да, био је то сан,
о бахатој људској слабости,
неспремној да призна
да јој је дошао задљи час…
који је мени био само почетак…
Тек пупољак узаврелог живота,
тек извор бистре воде,
тек мисли које се роде када упознамо
ону тамну страну животне борбе…
а притом се чврсто држимо за праменове
светлости!
Био је то сан, само сан!
(с) Миладиновић Сандра
ЂАВОЛИЦЕ…..!!! Ђаволице, ко ти је дозволио да волиш и будеш повређена? Ко ти је дозволи да сањаш и будеш омражена? Ко ти је дозволио да летиш и будеш отуђена? Ко ти је дозволио да се надаш и када си подцењена? Ђаволице, ко ти је дозволио да реке навиреш кроз душу, а после њих да преживљаваш … Настави са читањем “ЂАВОЛИЦЕ…..!!! – Миладиновић Сандра”
ЂАВОЛИЦЕ…..!!!
Ђаволице,
ко ти је дозволио да волиш
и будеш повређена?
Ко ти је дозволи да сањаш
и будеш омражена?
Ко ти је дозволио да летиш
и будеш отуђена?
Ко ти је дозволио да се надаш
и када си подцењена?
Ђаволице,
ко ти је дозволио да реке
навиреш кроз душу,
а после њих
да преживљаваш сушу?
Ко ти је дозволио да дишеш
без дозволе….
да као дете хрлиш,
па сама чекаш зоре?
Ко ти је дозволио
да озарена ходаш,
да стрепњом мучиш
и очима одаш?
Да неузвраћено
одболујеш лудо…
Понекада ишчезнеш,
као неким чудом…
и да опроштај после свега тражиш?
Ти жено у мени, зашто ми то радиш?
(с) Миладиновић Сандра
Godine prođoše mnoge, slike izbrisa vreme, senke prekriše prošlost, sećanje na tebe i mene. U magli sećanja mojih, još tražim sliku tvoju, nađoh je staru i bledu, prošlost joj izbrisa boju. Kosu ti još mrsi vetar, sećam se,… hodaš po rosi, cvet ti u njoj ne vidim, vreme te sve dalje nosi. … Настави са читањем “SEĆANJA – Milovan Petrović”
Godine prođoše mnoge,
slike izbrisa vreme,
senke prekriše prošlost,
sećanje na tebe i mene.
U magli sećanja mojih,
još tražim sliku tvoju,
nađoh je staru i bledu,
prošlost joj izbrisa boju.
Kosu ti još mrsi vetar,
sećam se,… hodaš po rosi,
cvet ti u njoj ne vidim,
vreme te sve dalje nosi.
I sad se samo pitam,
dali se nekad setiš,
da jednom davno mi reče,
da sa mnom želiš da letiš.
Milovan Petrović
–
Pustopoljinom . Već na prvi pogled… poželjeh da te imam, da se daljine istope pod mojim krilima, da te pripijem uza se, da ti mladeže prebrojim, i da na svaki spustim usne, da ti govorim lijepe riječi, te slatke laži kojima bih zasjenio sve tvoje bivše ljubavnike! I buduće! . Poželjeh da te ljubim divlje … Настави са читањем “Pustopoljinom – Miro Beribaka”
Ti postajes pesma. Ti postajes ljubav. Ti postajes cutnja. Ja postajem ulica. A posle kise slika bice obrisana; Mrak tera na san ova umorna lica. Ne bezi od mene sad, Jer nikad nije kasno da se Upoznaju dva prolaznika.
Ti postajes pesma.
Ti postajes ljubav.
Ti postajes cutnja.
Ja postajem ulica.
A posle kise slika bice obrisana;
Mrak tera na san ova umorna lica.
Ne bezi od mene sad,
Jer nikad nije kasno da se
Upoznaju dva prolaznika.
Oprosti ako sam išao brzo, ako si trčala za mnom, nisam to želeo, samo sam mislio, da vremena imamo malo. Oprosti ako su naše dane, ponekad zalile kiše, možda sam samo, jurio, žurio, od života želeo više. Oprosti, ako sam uzalud, traćio vreme svoje, ako sam nesvesno zbog toga, ranio srce tvoje. … Настави са читањем “OPROSTI – Milovan Petrović”
Oprosti ako sam išao brzo,
ako si trčala za mnom,
nisam to želeo,
samo sam mislio,
da vremena imamo malo.
Oprosti ako su naše dane,
ponekad zalile kiše,
možda sam samo,
jurio, žurio,
od života želeo više.
Oprosti, ako sam uzalud,
traćio vreme svoje,
ako sam nesvesno zbog toga,
ranio srce tvoje.
Oprosti ako je zbog mene,
skliznula suza niz lice.
oprosti, oprosti,
molim te oprosti,
oprosti lepotice.
Milovan petrović
–
Duboko u divljinu neku, lovac se uputi mlad, u gustoj šumi ugleda reku, pomisli; “gde ću sad?” Dok tako gleda u bistru vodu, primeti oka dva, pitoma, nežna, to zver ne beše, već mlada srna. Lovački instikt proradi brzo, te mladić pušku diže, žbun mu zasmeta, preseče vidik, pa priđe malo bliže. Gle čuda šta … Настави са читањем “LOVAC – Milovan Petrović”
Duboko u divljinu neku,
lovac se uputi mlad,
u gustoj šumi ugleda reku,
pomisli; “gde ću sad?”
Dok tako gleda u bistru vodu,
primeti oka dva,
pitoma, nežna,
to zver ne beše,
već mlada srna.
Lovački instikt proradi brzo,
te mladić pušku diže,
žbun mu zasmeta,
preseče vidik,
pa priđe malo bliže.
Gle čuda šta bi,
kad svoju pušku,
mladić prinese oku,
umesto srne,
kraj bistre vode,
ugleda mladu devojku.
Mladić se trže,
ispusti pušku,
lice mu promeni boju;
“Zar da ubijem tu mladu srnu,
iz sna devojku svoju!?”
Priđe joj bliže,
srna ga čedno,
pogleda očima svojim,
lagano, nežno,
liznu mu ruku,
pa osta uz njeg’ da stoji.
Sad lovac bez puške,
ulicom šeta,
po svom voljenom gradu,
ponosan,
srećan,
što kraj sebe ima,
prelepu srnu mladu.
Milovan Petrović
AKO PRESTANEM DA VOLIM…. Neka me ne bude kada budem prestala da volim, jer tada od mene ne bi ostalo ništa, samo neki ugarak goli, od čitavog ovog velikog ognjišta. Neka me ne spominju ni oni zidovi, koji su znali o meni najviše, prozori neka se prave da ne postojim, a, cveće da ga ne … Настави са читањем “AKO PRESTANEM DA VOLIM…. – Miladinović Sandra”
AKO PRESTANEM DA VOLIM….
Neka me ne bude kada budem prestala da volim,
jer tada od mene ne bi ostalo ništa,
samo neki ugarak goli,
od čitavog ovog velikog ognjišta.
Neka me ne spominju ni oni zidovi,
koji su znali o meni najviše,
prozori neka se prave da ne postojim,
a, cveće da ga ne berem i ne mirišem….
Neka me takvu ne greje sunce,
misliće da duh šeta gradom,
hladna kao ledenica sa zimske streje
sa usahlim očima i drhtavom bradom…
Vetrovi nek snažno duvaju kroz mene,
jer tada od mene nebi ostalo ništa….
Neka me ne bude kada budem prestala da volim,
postaću pepeo ogromnog zgarišta!
© Miladinović Sandra
Zašto li ,ah ,zašto li? Plakah pod svetlom Meseca, I stid ,zašto?sa pljuskovima suza se proli Da li što Tajnu kazivah nedostojan I slavoljublja bič to bi? Zašto dnevi kad zamrače se Bejah Samson Filistejkom zadivljen Da li što odlazeći ne! rekoh Utiskujući se tako U nepostojanost svekoliku.
Zašto li ,ah ,zašto li?
Plakah pod svetlom Meseca,
I stid ,zašto?sa pljuskovima suza se proli
Da li što Tajnu kazivah nedostojan
I slavoljublja bič to bi?
Zašto dnevi kad zamrače se
Bejah Samson Filistejkom zadivljen
Da li što odlazeći ne! rekoh
Utiskujući se tako
U nepostojanost svekoliku.