Saša Milivojev improvizovao Mokranjca!

DRUGA ZORA – Hit koji se čeka vekovima

         Da je Stevan Stevanović Mokranjac danas živ možda ne bi mogao da izbegne saradnju sa najpopularnijim mladim srpskim pesnikom: Saša Milivojev, posle stotinu objavljenih kolumni u dnevnim novinama i romana „Dečak iz Žute kuće“, stvorio je muzičko remek-delo inspirisan Mokranjčevom muzikom. Imrovizujući dirigentski glas prve i treće pesme „Druge Rukoveti“, a u uz pomoć Nacionalne Štetočine, Milivojev je napisao novi tekst na melodije velikana srpske klasične muzike. Bogatstvu harmonije, muzičkim aranžmanom: klavijature, gitare, bas gitare, bubnjevi, bek vokali –  doprineo je Srđan Branković, kompozitor poznate heavy metal grupe „Alogia“. Pesma se premijerno može čuti na Jutjubu i na autorovom oficijalnom sajtu www.sasamilivojev.com

        Neizvesno je da li bi se Mokranjcu dopala njegova muzika u heavy metal aranžmanu. Autori ovog projekta nisu predvideli da će pesma „Druga Zora“ biti šamar društvu, akademskoj javnosti, obrazovnom sistemu, svima preskokom, rupom u vremenu, vekovnom…

http://www.youtube.com/watch?v=duvJltzq0bU

Lira setno bruji
Gorom huji
Tebe doziva
Tebe nema više
Tiho, tiho, tiše

Rana moja živa
Koga snivam
Tebe dozivam
Zora li mi zori
Gora li mi gori
Dvori i izvori

Markovi mi konaci
Momčilove noći rujne
Miloševi koraci
A Janine grudi bujne
Lele mene, Lazare
Do sunca mi kletva dođe
Njišti zora, vri gora
Prevarih se, Crni Đorđe

Zlatna čaša vina
Dušu opija
Ranu celiva
Zora li mi zori
Boli li me boli

Markovi mi konaci
Momčilove noći rujne
Miloševi koraci
A Janine grudi bujne
Pelin-cvećem zaspi me
Da mi slatka rana nije
Ljubve slovo ponovo
Da žitije vodu pije

Gora moja živa
Zoru skriva
S tobom počiva

Alaliza Nacionalne Štetočine

         Surova igra između pojedinca i kolektiva kroz obračun sa epskom svešću i lirskim nasleđem u kojoj se sprva identifikovan Pesnik gubi u motivima lokalnim, narodnim, nacionalnim. Ograničen jezikom ili kulturom, ritmom ili baštinom, on varira ili parafrazira, i to je njegovo oružje u svetom okršaju.

         Lira, kao „sredstvo“ Pesnikovo, kao „instrument“ u rukama, iskazuje nameru KA poeziji. Na potesu između ekloge i melike, on se obreo u okruženju heroja, čiji mit tek biva, neoskvrnjenog proročanstvima i nezamerenog bogovima. Ali ne prepoznaje dušu. Signal neprepoznavanja je radičevićevskim ritmom parafraziran stih pesme za decu iz socijalizma (Od kuće do škole), kao trag ili signal slušaocu – čitaocu o tome šta se desilo s dušom. Kvazipatetizacija kroz „prvi lelek“, estradna „rana moja“, signal osamdesetih, i „živa“ kao skliznuće u folklor, koje je potpuno narednim stihovima, koji su simulacija „starogradskog“, ali ne beogradskog („li“, etički dativ), uvlači slušaoca u sukob, sada sa sopstvenim ukusom. Dvori, oblički, upućuju i na „gornji“ i na htonski svet, a etimološki zaplet se ne razvija zbog prebrzog razrešenja rečju „izvori“, i slušalac već mora biti zgrožen. Izvori su epski, ali oficijelni: ciklusi srpske epske poezije, nesavršeni, neistiniti, onakvi kakvi su u nastavnom planu, kakvi su javno, kakvi treba da su u svesti „nacije“. Postmodernistička baljezgaria ili obračun sa epskom svešću, sa mačizmom, ali ne bez otpora?

         Markovi, a ne Jankovi konaci – ne završeci, već prenoćišta (htonsko), bivci (ergon, istorijsko – prostor koji je sada nečiji), autentični hronotop sa sve konačenjem u tamnici azačkoj, epskoj, ali i onoj Domanovićevoj, sve u svemu, ceo raspon, sve varijacije o Marku su u konacima, a Janko lebdi, dok obojica kasne na… Momčilove ne zore, već noći, u boji koja sluti pomračenje svesti i neprepoznavanje izdaje. Vlasnik krilatoga konja s kojim se naš pesnik sme poistovetiti nije onaj koji uzjahuje Pegaza, već Jabučila. Sve što Momčilo nosi (svu onu gradaciju s Vukašinom, grdosiju metaforsku, koja deluje na kolektivno uobličavanje svesti o naivnosti) stalo je u „rujno“, koje asocira na promenu stanja, a recipijenta prosečnog podseća na alkoholisanje. Ili jeftino ruganje „zori“?

         Junak koji je stasao, koga nisu presekle izdaje, mora biti tragičan, i njegov put ka stradanju, kroz zemlju kroz koju se ne može proći, prosto i jednostavno je prenet sintagmom „Miloševi koraci“. Umesto stopa Marka Kraljevića, ovde se poziva na toponime koji ne zaboravljaju „zavetnog junaka“. Pesnik se, dakle, nalazi pred Milošem, klizi u tragediju, odnosno podvig, arhimoralom prožet, i naleti na Erosa. Jana, epska Jana, pretvara se u ženu iz novokomponovane pesme, a nigde nijedno „opa“. Pesnik je upao u igru sa Erosom i Tanatosom i zapomaže Lazaru.

         Lazara ne zaziva, nego mu se vajka, nije mu milo što mora da bira između Miloša i Jane, buni se što uopšte postoji ta fama o nemogućnosti bivanja i junakom i čovekom. Antipuristički, stih gađa busajuće u srpska prsa, na prazno. Kletva mu, jasno je, ne stiže do sunca, već do falusa. Herojsko i erotsko iz mita u čoveku kroz kvazimoralno, kvazireligijsko i kvaziepsko dovode do sindroma obrađenog u baladama (Hasanaginica najpre), koje se ne pominju jer je cela pesma zapravo balada.

         Šamar društvu, akademskoj javnosti, obrazovnom sistemu, svima preskokom, rupom u vremenu, vekovnom, čak bez ijednog hajduka, Pesnik udara skokom do Karađorđa, koji je politički veoma korektan jer srpska državnost ne sme biti starija od dva veka, ako hoćemo u Evropu. Njišti zora, ne ona pesnikova, već ona koja sumira srpsku književnost od Radičevića do kraja Prvog velikog rata, a gora vri od Krfskog zbornika do Popine zbirke i „poezijskog prevrata“ polovinom 20. veka, u novom ideološkom ključu, sistemu, dobu. „Nisam to ja“, prevario sam se – govori pesnik Karađorđu, i vadi se pred svima: svako može čitati kako hoće, svako može osetiti da je pesnik na njegovoj strani, pravoj, ako ga hoće, ili na drugoj, nepravoj, ako ga neće, ako želi da ga etiketira. Ovde je Drugi najviše istaknut – ne više herojski i epski spram erotskog i lirskog, što i jeste ključno za svaku baladu, već čisto ideološki, i to sada i ovde: odričeš li se istorijskog nasleđa, makar i ovako okrnjenog i priznaješ li da je tvoja država stara dva veka ili si, kukavče, uvideo da je sve to što si učio, sve to na čemu su te vaspitavali jedna velika laž, a tvoji izvori i dvori jesu carski.

         A pelin? Je li „pelin“ oproštaj od epske svesti ili povratak njoj?

         Razrešenje stiže povratkom epskom, tradicionalnom, a kanonizovanom Visokom Stevanu. Koristi se sintagma koja upućuje na žanr, a signalizira opredeljenje („ponovo“). Žitije kao Pesnikov život, ali i žitije kao njegov izvor, njegova baština, njegov i mitski i istorijski prostor slengovano ne traži prolaz, već slengovano nastavlja, ide dalje, produžava, opet se („ponovo“) piše. Žitije Pesnikovo.

         Gora, mitski i istorijski prostor, otkriva se kao rana, sada ne samo rana živa, ili rana zato što je živa, prostor je u kome se nalazi i žitijska baština svih prećutanih, pregaženih i falsifikovanih života. Zora, potentna, prilično izrabljivana svuda, pa i u nazivima časopisa, u tom je prostoru (ili NAD njim), i istovetna je sa onom koju pesnik traži. Sa Dušom. I nije mrtva. Ona počiva. Kao u pesmi u kojoj još ne sviće. Kao u žitiju. Počiva. Što znači da se samo primirila.