Н Е М И Р
Када ветрић несташни дуне,
и замрси Твоје косе црне,
у мени затрепери свитаца рој,
душом и телом завлада неспокој.
Када лахор нежно милује Тебе,
замишљам у Твојој близини себе,
у очима ми сва свитања,
недоумице и безброј питања.
Када рано јутро озари Твоје лице,
зарумени образе и јагодице,
гледам те жудно у недоглед,
и никуда не скрећем пресрећан поглед.
А кад се тргнем из ових саања,
спознам стварност и истину,
сав мој немир у уздахе потања,
и видим само сумњу и тамнину.
Милован Аксентијевић, Нови Зеланд